Amerika nema odgovor na projekat „Pojas i put"

Većina Amerikanaca ne zna previše o kineskom projektu „Pojas i put”. Američka vlada se polako budila pred činjenicom da Kina preko projekta „Pojas i put” stiče veliki diplomatski uticaj širom sveta. Mislim da američka vlada nije toliko zabrinuta zbog ekonomskog aspekta „Pojasa i puta”, koji je u nekim zemljama dao pozitivne efekte. U Srbiji, koliko mogu da razumem, ekonomski uticaj je bio pozitivan. U Africi, neki železnički projekti su bili dobri, neki ne... SAD su zabrinute zbog diplomatskih sposobnosti Kine da globalno dobije toliko glasova podrške povodom mnoštva različitih tema: ljudskih prava, primene standarda telekomunikacija… i kad su birani za predvodnike agencija i tela Ujedinjenih nacija... SAD nisu baš u stanju da se takmiče s „Pojasom i putem” zbog našeg drugačijeg ekonomskog sistema, a u isto vreme SAD i nemaju plan da se takmiče, kaže u intervjuu za „Politiku” Endru Nejtan, profesor političkih nauka na Kolumbija univerzitetu u SAD.

Ako bismo koristili jezik emocija, kako biste opisali, šta Amerika oseća prema Kini?

Razočaranje, ili ima osećaj izdaje. Američki politički sistem imao je stav da smo mi ljupka i uspešna civilizacija, a kad nas Kinezi upoznaju, poželeće da budu kao mi, biće naši prijatelji. Ispostavilo se da Kinezi imaju sličan pogled na sebe – takođe misle da su simpatični i da bi, kad ih ljudi upoznaju, voleli da budu kao oni. Pokazalo se da Kinezi slede svoje interese i da na SAD gledaju kao na pretnju sopstvenoj sigurnosti. Amerikanci su se osećali neshvaćeno.

Da li je to verovanje bilo naivno, s obe strane?

Da. Ja sam profesor političkih nauka, verujem u realizam, verujem da svaka zemlja sledi sopstvene interese i da te interese vidi sa svoje tačke gledišta. Naivno je misliti da će neko verovati da su njegovi interesi identični s nečijim drugim.

Utiče li ekonomski rast Kine na američke birače, odnosno na ishod predstojećih predsedničkih izbora u SAD?

Ekonomista MIT-a Dejvid Autor razvio je teoriju „kineskog šoka”, na temelju činjenice da je Kina, nakon što je primljena u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. godine, preuzela toliko mnogo industrijske proizvodnje kod sebe, a potom izvozila u SAD. To je dovelo od velikog gubitka radnih mesta u industrijskoj proizvodnji u SAD, gde je mnoštvo Amerikanaca imalo obezbeđen, ono što mi zovemo „dobar posao za srednju klasu”. Ti Amerikanci kasnije nisu drugde mogli da nađu jednako dobar posao. Ovi Amerikanci su stoga gnevni, a tu, verujem, Trampov populistički pokret dobija podršku. Ne znam ko će pobediti na predstojećim predsedničkim izborima, ali Tramp će dobiti značajan broj glasova. Da, mislim da to utiče na predstojeće izbore.

U kakvom su stanju privrede SAD i Kine?

Američkoj ekonomiji ide dobro, inflacija se smanjuje, bez recesije, stopa rasta je oko 3,2 odsto, berza ruši rekorde… Američka ekonomija stoji dobro u poređenju s drugim naprednim ekonomijama. S druge strane, mi u stvari ne znamo u kakvom je stanju kineska ekonomija. Privredni rast je zvanično 5,2 odsto. Ali, zaista niko ne veruje zvaničnoj kineskoj statistici. Pojedini eksperti unutar Kine potvrđuju 5,2 odsto. Drugi stručnjaci, izvan Kine, tvrde da je privredni rast tamo nula odsto i pritom ukazuju na stanje dugova, situaciju s nekretninama, demografske trendove, efekte klimatskih promena, nestašicu vode... Može se reći da će se kineska ekonomija dugoročno suočiti s ozbiljnim izazovima.

Da li Amerika deli zabrinutost Brisela da bi Kina mogla da „deindustrijalizuje” Zapad poplavom jeftine robe i naprednih tehničkih rešenja?

Pomislio sam da će Amerikanci prednjačiti u toj anksioznosti, a da će Brisel slediti, još ne sasvim uveren... Rekao bih da se deindustrijalizacija već dogodila u Americi, spominjali smo to ranije. Sada postoji zabrinutost da će Kina sprečiti reinustrijalizaciju SAD, i to u novim tehnološki naprednim oblastima, gde bi proizvodnja električnih vozila mogla da bude primer. Tako se događa da američka vlada danas više interveniše u ekonomiji nego što je to ranije bilo slučaj, i to preko tarifa, subvencija, poreskih olakšica... Da, SAD sve više koriste industrijsku politiku, nekako se modeliraju po modelu Kine, ne do kraja, ali pomalo.

Gura li američki trgovinski protekcionizam Kinu u naručje Rusije?

Ne. Rusija je gurnuta u naručje Kine američkim sankcijama zbog rata u Ukrajini. Kina ima koristi od odnosa s Rusijom... Naši kreatori politike shvatili su da se tako nešto može dogoditi, ali su se nadali da će to sprečiti i do sada su uspevali da spreče Kinu da prodaje oružje Rusiji. Sada Kinezi govore da prodaju komponente oružja, što je razočaravajuće. Ali, nije da nije bilo očekivano. Kreatori politike uzdali su se u pretnju sankcijama protiv Kine.

Da li je Kina time uplašena?

Ovde govorimo o Si Đinpingu i njegovom krugu. Mislim da se Si Đinping ničeg tu ne plaši, ali ne voli američke sankcije. Kinezi su se inače pokazali kao veoma efikasni u suočavanju s američkim sankcijama. Uzgred, sankcije SAD i nisu baš tako efikasne.

Tokom nedavne turneje po Evropi, Si Đinping je pominjao „prijateljstva za sva vremena i za novu eru”. Nedavno, prilikom prvog trojnog sastanka između Kine, Japana i Južne Koreje od 2019, Peking je nagovestio „novi početak”. Na drugom kraju sveta američki predsednik Džozef Bajden govori o „novom dobu žustre demokratije”. „Nova era” iz Pekinga, „novo doba” iz Vašingtona. Da li mi ostali ovde nešto propuštamo? U kakav to period ulazi svet, sudeći po ovim najavama Amerike i Kine?

Verujem da kad lideri Amerike i Kine govore ovako o „novom dobu”, „novim počecima”... to su reči. Rekao bih da je svet kratko vreme živeo u periodu dominacije SAD i da je svet s američke tačke gledišta bio bezbedno mesto, gde su svi bili srećni. Nalik na kraj istorije. Ali stvari se stalno menjaju. Kina je u usponu. Rusija je napala Ukrajinu. SAD su polarizovane. Tu su i razorne klimatske promene, suočili smo se s prvom u nizu globalnih pandemija... Brinem za svet koji će moja deca, dvadesetogodišnjaci, naslediti. Biće to verovatno mnogo gore mesto nego što je danas, delom zbog sila prirode, delom zbog ljudske prirode.

Da li će „manje zemlje” jednog dana morati da biraju: ili Amerika ili Kina?

Ne. Sile će nastaviti da se takmiče. Ostale, manje zemlje, svaka će za sebe gledati svoja geopolitička, strateška, ekonomska, kulturna dobra... sve što imaju kako bi pokušale da što bolje sačuvaju što više svoje autonomije. Izvesne zemlje moraće da biraju, na primer Severna Koreja, Južna Koreja... Rusija je već izabrala.

Svaka zemlja ceni svoju autonomiju i verujem da će većina zemalja uspešno preći tanku liniju. Grčka to radi. Srbija to radi, vi ne birate strane, imate dobre odnose i sa SAD i sa Kinom.

Da li je to dobro za nas?

Bolje je za vas, nego zavisiti samo od jedne strane i davati toliku kontrolu jednoj spoljnoj sili.

Hoće li nam dozvoliti?

Ne mogu upasti kod vas. Ne mogu da sankcionišu sve na svetu. Oni su vezani jedni za druge.

Kina sučena sa brojnim izazovimaRukovodstvo NR Kine na čelu sa Si Đinpingom suočeno je sa brojnim i kompleksnim iѕzazovima kako na unutrašnjoj sceni, tako i u međunarodnoj areni, gde Ameriku doživljavaju kao ključnu pretnju. Osećaju se politički nesigurnim, vojno i ekonomski takođe, a svakako i u domenu ljudskih prava, i stoga preduzimaju razne inicijative, a jedna od njih je i „Pojas i Put“, istakao je profesor Nejtan, stručnjak za kinesku spoljnu politiku u četvrtak, tokom Okruglog stola u ambasadi SAD u Beogradu.