Generacije digitalnog aktivizma i mreža

Ko ste bre vi, ljudi? Šta je vaša generacija? Koja je vaša pesma? Slogan? Šta piše na vašem bedžu? Kome verujete? Čemu kličete? Protiv čega ste, za šta jeste? Šta menjate? Da li bi Aleksandar Tijanić imao još više pitanja od ovih koja je postavio u govoru studentima novinarstva na Fakultetu političkih nauka pre više od decenije kad bi mogao da čuje najnovija razmišljanja mladih na temu demokratije u Srbiji?

Dok su Beograd i drugi gradovi i opštine brojali dane do sutrašnjih izbora, jedno od pitanja koje se nametalo jeste i gde su mladi u svemu tome. Jesu li zaista zarobljeni u vrtlogu apatije ili smo svedoci rađanja nove, bučne generacije politički osvešćenih aktivista? Dugo su mladi bili etiketirani kao politički nezainteresovana ekipa, koju više interesuje postavljanje fotošopiranih fotografija na „Instagram” nego politički aktivizam ili izlazak na birališta. I pored relativne distance prema politici na koju ukazuju brojni podaci, čini se da se, ipak, vetar menja. S porastom društvenih mreža kao platformi za izražavanje, mladi su počeli da pokazuju da njihova tišina nije obavezno i znak ravnodušnosti.

Pomak od tradicionalnih oblika političkog delovanja prema digitalnom aktivizmu vidljiv je u porastu kampanja na internetu koje su u nekim susednim državama pokrenule ozbiljne društvene promene. S takvim alatima na raspolaganju mladi imaju moć da, recimo, organizuju skupove i čak utiču na političke odluke iz udobne fotelje i klikom na laptopu. Uprkos novim načinima aktivizma, primetno je da postoji značajan broj mladih koji izbegavaju izborne kutije, često navodeći razloge poput „moj glas ionako ne znači ništa” ili „svi političari su isti”. To je globalni trend koji širom sveta reflektuje na duboko ukorenjeno nepoverenje u političke institucije. Šta je rešenje za politički aktivizam? Edukacija. Razumevanje politike, njene važnosti i učinka na svakodnevni život može biti ključno u motivisanju mladih da iskoriste svoje pravo glasa. Škole, mediji i organizacije civilnog društva svakako imaju uticaj da mladima ukažu na njihovu moć i odgovornost kao birača.

Mladi stoje pred izborom – nastaviti putem apatije ili zgrabiti uzde aktivizma i promeniti smer svoje budućnosti. U doba kada je svaki klik, svaki post i svaki glas važan, odluka da se ne odluči može biti najglasnija od svih. Možda je njihov izlazak na izbore prvi korak. Generalna sekretarka Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) Miljana Pejić, kaže da su mladi zainteresovani za političke teme i žele promene, ali nisu jednako zainteresovani da učestvuju u svim mehanizmima aktivnog učešća. Za „Politiku” kaže da KOMS kroz Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji prati ove trendove, a poslednje godišnje istraživanje je pokazalo u 2023. godini da je u prethodne dve godine gotovo svaka druga mlada osoba učestvovala u protestima koje je organizovalo civilno društvo ili je potpisala peticiju i narodnu inicijativu.

„Ipak, kad su drugi mehanizmi aktivnog učešća u pitanju, tu je njihova zainteresovanost i poverenje u sam proces dosta niža. Alternativni izveštaj je pokazao da mladi dominantno smatraju da nemaju uticaj na političke procese i odluke: više od polovine ispitanika (54,2 odsto) smatra da politički sistem u Srbiji uopšte ne omogućava mladima da utiču na političke procese i odluke. Takođe, čak 76 procenata mladih nema poverenja u izborni sistem”, kaže Pejićeva.

Ističe da alternativni izveštaj KOMS-a pokazuje da većina mladih prati politička i društvena dešavanja, iako je porastao procenat mladih koji ne prati politička dešavanja – sa 15 odsto u 2022. na 24 procenata u 2023. godini. Uz to, treba imati na umu da je upitnik za ovo istraživanje bio distribuiran mladima pre majskih tragedija, a da su kasnije upravo ovi događaji uticali na to da se još veći broj mladih društveno angažuje. „Mladi prepoznaju teme koje su im važne, međutim, smatraju da je najveći problem političke scene u Srbiji to što ove teme nisu u fokusu političkih partija i institucija i da je političarima primaran motiv bavljenja politikom lična korist, a ne javni interes”, navodi Pejićeva.

Veliki broj mladih oseća da je isključen i iz finansijskih tokova i misli da je to u rukama uskih društvenih grupa. To su ključni razlozi zašto su mladi nepoverljivi i zašto smatraju da parlamentarna demokratija radi za uži sloj elite, a ne za šire slojeve građanstva, pa tako i za njihovu generaciju. Mladi su aktivni samo kad misle da nešto mogu da promene. Gde nisu sigurni da mogu nešto efektivno da učine, oni ne ulažu svoju energiju, jer ne žele da gube vreme.

Sociolog Vladimir Vuletić konstatuje da je nešto trulo u vezi s demokratskim obrascem i da mladi ne vide parlamentarnu demokratiju kao nešto što može da dovede do promena. Kaže za „Politiku” da su mladi željni promena i da hoće da se to dogodi odmah i sad jer su zaključili da je sadašnji parlamentarni model ili spor ili neefikasan. „Nisam se bavio tim istraživanjima, ali manje-više ta istraživanja se tiču akcionog potencijala mladih u politici. Nije tu ništa novo. Realno, mladi imaju mnogo drugih, za njih, interesantnijih stvari koje otkrivaju i koje su im prioriteti. To sve zavisi od perioda kada se mladi aktiviraju kada osete da postoji neka društvena nepravda i na to su osetljivi. Ili ako su u pitanju vrednosti za koje se zalažu i bore, koje je neko ugrozio, i tada se oni obično aktiviraju”, kaže Vuletić.

Dodaje da je primetno da u određenim, prelomnim situacijama mladi i te kako znaju da se aktiviraju. Ipak, naš sagovornik priznaje da mladi nisu zainteresovani za veći politički aktivizam jer, kako navodi, politika nije nešto haotično i reč je o jednoj sistemskoj delatnosti, a mladi za tu vrstu delatnosti nemaju neku vrstu interesovanja. „Uvek je postojala jedna grupacija mladih koji su zainteresovani za politiku. Kada se pogleda kroz istoriju, uvek je bilo i omladinskih rukovodilaca i ljudi koji su iz raznih razloga bili spremni da se uključe u politiku. Ranije su sve političke partije obavezno imale svoj podmladak, što je u stvari, bila jedna škola za kasnije funkcionere, jer nema sumnje da je politika jedna veština u kojoj morate da baratate s mnogo veština. Tu se uči kako da se nosite s javnošću, polemišete i izgrađujete određene stavove. Dakle, uvek smo imali jedan broj mladih koji su bili ’zaraženi’ politikom i uključeni u nju”, ističe Vladimir Vuletić.

Na pitanje zašto ipak nema mnogo interesovanja za politiku među mladima, Vladimir Vuletić upozorava da je politika takva aktivnost da oduzima mnogo vremena. Kada neko odluči da se ozbiljnije bavi politikom morate, ako želite da ostavite neki trag, morate da se dosta vremena posvetite svim političkim aspektima. „Mladi danas nemaju mnogo strpljenja, jer danas su dominantni stavovi da se nešto želi odmah i sad, a u politici to nije moguće. E sad, oni koji su odlučili da krenu teškim političkim putem, pitanje je koliko uspevaju da ’inficiraju’ i svoje vršnjake. To je drugo pitanje i to se može videti u studentskim organizacijama gde mladi funkcioneri imaju, kao lideri, određena mišljenja koja su različita od drugih, ali to nije pravilo”, ističe Vuletić.

A šta su politički prioriteti za mlade? Miljana Pejić tvrdi da mladi prepoznaju kvalitet obrazovanja i zapošljavanje kao ključne njihove probleme i prioritete. Ukoliko prate politička dešavanja, odgovori pokazuju da mlade najviše interesuju tema korupcije i kriminala (43,7 odsto), zatim nacionalne teme – Kosovo, situacija u regionu, spoljna politika Srbije (41,7 odsto), pa ekonomske teme – zapošljavanje, investicije i sl. (36,3 procenta), nefunkcionisanje demokratije u Srbiji (36,1 odsto) i životna sredina sa 35,3 odsto. „Dodatno istraživanje koje je KOMS sproveo pokazalo je da su mladi zainteresovaniji za životne teme mladih od velikih državnih tema. Čak 67,6 odsto mladih je navelo da su im veoma važne životne teme mladih, a isti odgovor je dalo 36,9 procenata mladih kada se radi o državnim temama. Svaka druga mlada osoba bi želela da se partije i političari bave ekološkim temama – 73 odsto mladih navelo je da im je to važno”, ističe Miljana Pejić.

Oponašanje uspešnog modela

Miljana Pejić smatra da mladi u političkim partijama nisu ohrabreni da izražavaju svoj stav, posebno ukoliko je on drugačiji od onoga što njihovi lideri misle. Navodi da je jedan od ključnih problema za veću participaciju mladih, to što mladi u političkim partijama nemaju prostora da izražavaju svoju autentičnost, da budu glas svojih vršnjaka i da ih zastupaju. „Iz tog razloga Krovna organizacija mladih Srbije okuplja mlade iz političkih partija u Savet podmladaka i afirmiše njihove glasove kroz brojne aktivnosti – debate, podkaste, ali ih i osnažuje da bolje razumeju položaj mladih i imaju podatke na osnovu kojih mogu da kreiraju mere i programe unutar svojih partija kako bi unapređivali položaj mladih”, kaže Pejićeva.

A Vladimir Vuletić pak kaže da mladi često oponašaju lidere jer iz iskustva intuitivno znaju da ako oponašate uspešnog lidera, to može da bude put ka vrhu. „Često smo imali prilike da vidimo da nije reč samo o ponavljanju rečenica već i o načinu govora, mimikriji, ponekad i frizura s namerom da liče na lidera. Ali pre svega u prvom planu je način govora i akcenat, fraze i slično. Reč je o oponašanju uspešnog modela i to nije ništa neobično i nešto što već nije bilo u istoriji. Taj fenomen nije karakterističan u politici, ja sam, recimo, imao prilike to da gledam na fakultetu gde mlađi nastavnici govorom i na druge načine oponašaju starije uspešne kolege”, zaključuje Vladimir Vuletić.