Izazovi VTO sa doniranim reproduktivnim ćelijama

U skici za profil žene koja želi da krene na vantelesnu oplodnju sa doniranim reproduktivnim materijalom najčešće se nalazi žena koja ima oko 40 godina, uglavnom je visokoobrazovana, profesionalno uspešna i često se nalazi na menadžerskoj ili direktorskoj poziciji. Na intimnom planu, ona je često razočarana u suprotan pol, ne samo na bivše emotivne partnere već na ceo muški rod. Uglavnom je veoma informisana sa procedurom vantelesne oplodnje, iako često ne razume u potpunosti koliko je ovaj postupak mentalno zahtevan i koliko je hormonska terapija može uznemiriti i psihički destabilizovati, ističe Jelena Subotić Krivokapić, psiholog i član komisije u GAK „Narodni front”, koja odlučuje da li je žena koja se prijavljuje za proceduru vantelesne oplodnje reproduktivnim materijalom iz inostranstva, psihološki sposobna da bude majka. Pored psihologa se u komisiji, koja se nalazi u državnim ginekološkim klinikama u kojima se o trošku države radi vantelesna oplodnja doniranim ćelijama iz inostranstva, nalazi i ginekolog, embriolog, predstavnik Fonda za zdravstveno osiguranje i pravnik.

– Kada razgovaram sa ovim ženama, moj je utisak da one žele da postanu majke kako bi „zaokružile” još jednu stavku u životu i često imam dilemu da li one zaista imaju materinski instinkt ili ih na ovaj postupak motiviše doživljaj da je uloga majke veoma socijalno vrednovana i da naša kultura obezvređuje uspešne žene koje se nisu ostvarile kao roditelji. Međutim, roditeljstvo je „posao” koji traje 24 časa dnevno i veoma je zahtevno, čak i ako dete gajite sa partnerom, zbog čega ih često pitam da li su dobro razmislile pre nego što su donele odluku da postanu samohrani roditelji i uvek dobijam potvrdan odgovor, uz obrazloženje da su uspešno rešile sve životne zadatke, pa ne vide problem ni u samohranom roditeljstvu. Iako uspeh vantelesne oplodnje iznosi tek dvadeset procenata, skoro 90 odsto ovih žena ubeđeno je da će sa uspehom zatrudneti i izneti trudnoću do kraja – objasnila je naša sagovornica, koja je na upravo završenom 72. kongresu psihologa Srbije govorila na tribini pod nazivom „(Sasvim) vaše dete – psihološki izazovi vantelesne oplodnje sa doniranim gametima”.

Na pitanje zbog čega se žene odlučuju na vantelesnu oplodnju sa reproduktivnim materijalom potpuno nepoznatog muškarca iz inostranstva, naša sagovornica odgovara da one žele da to bude samo njihovo dete, odnosno neće da ga „dele” sa bilo kim.

– To su najčešće žene koje imaju izraženu potrebu za kontrolom i ne žele da se sutra nađu u situaciji da se sa ocem deteta dogovaraju oko važnih odluka vezanih za njegov život i budućnost. Osim toga, one nemaju ideju da će partnerski odnos trajati i minimiziraju ulogu oca u roditeljstvu i odrastanju deteta – uverene su da mogu da budu i majka i otac svom detetu – objašnjava Jelena Subotić Krivokapić. Dodala je da za psihologe koji su članovi ovih komisija veliki problem predstavlja činjenica da imaju svega petnaest minuta da procene da li je neka žena sposobna da bude (samohrana) majka.

Jelena Opsenica Kostić, profesor na Departmanu za psihologiju u Nišu, ocenjuje da gotovo sve osobe uzimaju plodnost „zdravo za gotovo”, veruju da će imati dete onda kada požele i da se problemi sa sterilitetom uvek dešavaju nekom drugom.

– Spoznaja osobe da ne može postati roditelj na prirodan način, da njene reproduktivne ćelije nisu dovoljno dobre i da će tokom vantelesne oplodnje imati više slika materica i jajnika nego što prosečna tinejdžerka ima fotografija na „Instagramu”, može ozbiljno da destabilizuje osobu. Zbog toga je Evropsko udruženje za humanu reprodukciju i embriologiju neplodnost proglasilo za biopsihosocijalnu krizu – napomenula je Jelena Opsenica Kostić.

Sandra Jovanović, predsednica IVF centra, koji radi sa pacijentima koji se suočavaju sa problemom neplodnosti, ističe da je naš Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji prilično liberalan i dozvoljava donaciju reproduktivnog materijala i ženama bez partnera, ali zabranjuje da se uz pomoć donirane jajne ćelije i doniranog spermatozoida napravi embrion. Osim toga, od osobe koja je donirala svoje jajne ili semene ćelije nekoj banci reproduktivnog materijala u inostranstvu, može da se uzme samo jedan gamet. Na ovaj način sprečava se mogućnost incesta, jer je Srbija mala zemlja i postoji mogućnost da se jednog dana sretnu brat i sestra koji su nastali od reproduktivnog materijala iste osobe. – Iako je naša zemlja počela da uvozi gamete iz banke reproduktivnog materijala iz inostranstva 2021, još nemamo podatke koliko je dece rođeno uz pomoć doniranih reproduktivnih ćelija. Znamo da je broj osoba kojima su potrebne tuđe reproduktivne ćelije uvek veći od broja donora, a to je problem koji ne postoji samo u Srbiji, već u celom svetu. Od kako je 2019. u Kliničkom centru Srbije otvorena banka reproduktivnih ćelija, nijedna žena nije donirala svoje jajne ćelije, a samo je pet muškaraca doniralo spermatozoide. Inače, uvoz jedne reproduktivne ćelije iz inostranstva košta oko 3.800 evra – navela je Jovanovićeva.