Patriotizam namazan tehnokratskim bojama

Čovečanstvo se tehnološki razvija a da li i napreduje u humanom smislu pitanje je za diskusiju. Jedino što diskusija gotovo da ne postoji unutar tehnokratskog poretka koji počiva na nametanjima gotovih rešenja oko kojih nema istinske rasprave. A to nadalje znači da represija u demokratskom ruhu koja onemogućava diskusiju o bitnim društvenim pitanjima ne može biti pokazatelj društvenog napretka.

U današnjem kvazidemokratskom poretku, kojem nažalost pripada i Srbija, zakoni se donose kopipejst metodom bez ozbiljne diskusije o njihovoj suštini dok javna rasprava postoji isključivo kao mehanizam opravdavanja nečega što ne postoji, a što se i dalje pogrešno naziva demokratijom. Očekivano je stoga da u takvom poretku i naizgled dobre namere na kraju završe u Danteovom paklu hipokrizije. Kako inače razumeti „brigu” o diskriminisanim osobama i grupama koju ispoljavaju kreatori globalnih trendova – isti oni koji diskriminišu svakoga ko dovodi u pitanje njihove agende! Kako razumeti „brigu” o žrtvama ratnih zločina koju ispoljavaju kreatori globalnih trendova – isti oni koji profitiraju od ratova i trgovine oružjem! Kako razumeti „brigu” o rodnoj ravnopravnosti koju ispoljavaju kreatori globalnih trendova – isti oni koji svakodnevno rade na produbljivanju društvenih nejednakosti! Da li ih razumeti kao civilizacijske iskorake ili kao sredstva kojima kreatori globalnih trendova utiču na promenu ljudske svesti i mišljenja. Zapravo, tako nekako i piše u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, tačnije u odeljku o rodno osetljivom jeziku za koji se kaže da je „sredstvo kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe u pravcu ostvarivanja ravnopravnosti uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja u okviru jezika...” Međutim, ako se ravnopravnost želi postići represivnim merama, kao što je nametanje novogovora i imperativno menjanje svesti, zar se u tom slučaju ne gubi smisao dobre namere.

Isto pitanje važi i za „dobre namere” u kontekstu nametanja tehnokratskih rezolucija i agendi. Uzmimo rezoluciju o Srebrenici za koju nemački predlagač tvrdi da će uticati na pomirenje među narodima koji su se tokom 90-ih godina prošlog veka međusobno ubijali u građanskom ratu. Zdrav razum nam međutim govori da upiranje prsta u jednu od sukobljenih strana teško može doprineti pomirenju, upravo suprotno, što nameru predlagača čini licemernom, tendencioznom, političkom i na koncu nerazumnom budući da se zavađene strane nastoje približiti sredstvom koje ih dodatno udaljava. Orvel bi rekao da je u pitanju aktivno upražnjavanje dvomisli čija se nerazumnost u slučaju rezolucije o Srebrenici ogleda i u svojevrsnom stratifikovanju i kvantifikovanju žrtava u smislu više i manje vrednih ljudskih života, odnosno (šire gledano) u proizvoljnim vrednovanjima zločina u skladu s geostrateškim igricama i dvostrukim „moralom” tehnokratije. Tako se pojedini zločini koji po definiciji jesu genocidi ne tretiraju čak ni kao zločini već kao kolateralne posledice pravednih i preventivnih ratova, dok se brojni zločini sa elementima genocida zaklanjaju iza jednog koji se izdvaja i posebno obeležava. Kako bi se ovo potonje izbeglo, Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 2015. godine odredila međunarodni dan sećanja na žrtve zločina genocida – u svim vremenima i na svim meridijanima, što je svakako razumno Solomonsko rešenje.

Rezultat glasanja o posebnom obeležavanju zločina u Srebrenici pokazao je oštru podeljenost država članica UN, pre svega oko politike dvostrukih standarda kojom zapadne tehnokratije vraćaju međunarodno pravo u kameno doba vladavine jačeg. I upravo je to vraćanje kamenom dobu odličan pokazatelj odsustva razuma kod današnjih tehnokratija koje se ogleda još i u enormnim ulaganjima novca u trgovinu oružjem, u laboratorije za biološko ratovanje, u veštačku inteligenciju (kao u sredstvo upravljanja ljudima), u bezbednost korporacijskog profita nauštrb ličnih sloboda pojedinaca, u fiktivni novac i transakcije koje vode ekonomskim krizama... Sve su ovo nerazumni potezi za koje globalne tehnokrate iznalaze razumna opravdanja. Ali ta opravdanja nikako ne mogu biti prosvećena jer im nedostaje vrhovna prosvetiteljska vrednost – razum. I zbog toga neprosvećene tehnokratije nemaju moralni kredibilitet da donose prosvetiteljske agende, zakone i rezolucije, koje su prosvetiteljske isključivo na papiru. S druge strane i lokalne vlasti su zadojene tehnokratskim mentalitetom pa ljude, stvari i lični angažman posmatraju kroz cifre, procente i rejtinge. Njihov patriotizam je korporativan, takmičarski. I zato ovdašnja vlast proslavlja usvajanje rezolucije o Srebrenici (sa ne toliko ubedljivim brojem glasova) kao što bi proslavljala pobedu u fudbalskoj utakmici, što nije korektno ponašanje s aspekta ukazivanja poštovanja ljudskim žrtvama. Reč je o tehnokratskim bojama namazanom patriotizmu, produktu maglovite ideologije koju možemo nazvati i globalizmom i korporativizmom.

To je ideologija koja sveobuhvatnim agendama prodire u sve oblasti društva i sve kutke ljudske svesti i na taj način se premeće u neku vrstu kulturne hegemonije o kojoj je davnih dana pisao Gramši. Nju kroz kopipejstovano zakonodavstvo operacionalizuju lokalne vlasti koje funkcionišu kao ekspoziture globalnih elita moći u destruktivnom procesu desuverenizacije država (svejedno radi li se o Srbiji ili o BiH). Jer ne zaboravimo da su oni koji su izvojevali „diplomatsku pobedu u UN” isti oni koji su usvojili rodno osetljiv jezik i koji nastoje da korporaciji „Rio Tinto” omoguće rovarenje po jedinoj zemlji (patriji) koju imamo. Hoću da kažem kako Orvelova dvomisao funkcioniše i na polju patriotizma, u našem slučaju preko deklarativnog zalaganja vlasti za očuvanje države i kulturnog identiteta naroda kroz njihovo istovremeno urušavanje. Ova dvomisao je duboko ukorenjena u lokalnim tehnokratijama i ne može se eliminisati jednom „diplomatskom pobedom”. Uostalom, zapitajmo se da li bi se vlast Srbije usprotivila sličnoj rezoluciji uperenoj protiv Nikaragve, zemlje koja je glasala protiv nemačkog predloga. Sigurno je da ne bi uz poslovično obrazloženje da ne treba oponirati nemačkim prijateljima i odbacivati politiku mira i stabilnosti. A garant stabilnosti je upravo konformizam udružen sa „patriotizmom” koji rejting vlasti uzdiže visoko iznad opšteg dobra zajednice.

Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista