Kreativno razaranje jezika

Vladimir D. Janković

Dobitnik književnoprevodilačke nagrade „Ljubiša Rajić”, koja se u Udruženju književnih prevodilaca Srbije dodeljuje svake druge godine za najbolji prvi objavljeni prevod, Aleksa Nikolić, studirao je književnost na nekoliko univerziteta, od Novog Sada, preko Zagreba i Praga do Alzasa i Bolonje. Objavljuje prozu, kraće prevode i eseje u regionalnim časopisima i zbornicima, a kako naglašava, neko vreme „jeftino je prodavao svoj rad u novinarstvu, marketingu, informativnom sektoru i izdavaštvu, i stalno odlagao ozbiljnije posvećivanje književnosti”.

Renomirano priznanje poneo je za prevod sa francuskog dela „Bura” Emea Sezera, objavljen sa zaštitnim znakom izdavačke kuće „Prelom”. Pohvalu zaslužuje i ovaj novosadski izdavač, koji je na prednjoj strani korica, uz ime autora i naslov dela, objavio i ime Alekse Nikolića.

Kako ste uopšte ušli u „Buru”? I kako biste, u najkraćem, opisali ovo Sezerovo delo?

Do Sezera me je dovela književna znatiželja, a pomalo i intuicija. Brzo sam uvideo aktuelnost njegove misli, ali i značaj njegovih veza sa jugoslovenskim kontekstom. To me je dodatno zainteresovalo. Čitati Sezera znači zagledati se u današnju Evropu (ne samo zapadnu): okovanu tvrđavu koja u strahu čuva svoj krupni kapital, propoveda multikulturalizam, dok otvara izbegličke kampove, raspravlja o granicama i „sukobima civilizacija”, umesto da preraste koncept nacionalnog i iznedri nove obrasce suživota. Htele to naše trenutne nacionalne (i nacionalističke) elite da priznaju ili ne, Jugoslavija je bila deo globalnih snaga koje su bile na tragu stvaranja jednog novog globalnog oslobodilačkog obrasca. Sezer im je u tome, kao osobeni antikolonijalni mislilac, bio velika inspiracija. Njegova književnost nosi vizionarsku i humanističku snagu u sebi, ali i veliki (jezički) bes, uslov revolucionarne promene. Zato „Bura” nije samo dramska rasprava o ukidanju tlačiteljskih kolonijalnih sistema i reafirmaciji crnačkog identiteta, već i rasprava o viziji novog sveta i novog humanizma – antikolonijalnog i antikapitalističkog.

Pristupajući Sezerovom tekstu, a bez prethodnih književnoprevodilačkih iskustava, to jest objavljenih književnih prevoda – kako ste samoga sebe videli i doživljavali u svemu tome?

Sa Sezerom, već je i samo čitanje ogroman izazov. Reč je o autoru koji je uvek pisao s velikim poetskim i političkim nabojem. Želeo je da, parafraziraću ga, učini da francuski jezik eksplodira iznutra, jer mu je taj jezik bio nametnut. To kreativno razaranje najbolje je ocenio Breton zaključivši da niko nije „baratao francuskim jezikom” kao Sezer. Nepostojanje prevoda kod nas bila je početna motivacija. Doživeo sam je – poprilično neskromno – kao kulturnu misiju (zbog svega navedenog u prethodnom odgovoru). I zahvalan sam uredniku, Stevanu Bradiću i Prelom izdavaštvu što su to prepoznali. Kako je prevod odmicao, shvatio sam da će to za moje prevodilačke ambicije biti prelomni momenat, jer ako uspem da prenesem Sezerov jezički bes, polisemiju, terminološka očuđenja, izvrtanje Šekspira i strateško razbijanje sintaksičkih normi, onda imam čemu da se nadam. Rad na Sezerovom tekstu me je zapravo naveo na pomisao da je prevodilačka sloboda, uslovljena originalom, izazovnija od one spisateljske, apsolutne slobode belog papira, pa u tom smislu čak i privlačnija. Takođe, posle ovog prevodilačkog iskustva, imam utisak da je u prevođenju zapravo bitniji književni osećaj, čitalačka intuicija, nego vrhunsko baratanje stranim i maternjim jezikom.

Pišući o Sezeru kao o „Crnom Orfeju”, Žan-Pol Sartr je pored ostalog rekao: „Ono što on doseže u svojoj dubini nije duh kao apstrakcija, već oblik konkretne i određene čovečnosti.” Kakav je, po vašem osećanju, Sezerov odnos prema veri, prema religioznosti?

Kod tvoraca pokreta crnaštva, Emea Sezera i Leopolda Sengora, identitetska pitanja često vode ka pitanjima čovečanstva, jer problem rasizma ne tiče se samo nipodaštavanog, već i nipodaštavatelja, ili, da odemo korak dalje: rasizam ne predstavlja samo problem (kulturne) svesti, već i globalnih materijalnih i ekonomskih odnosa. Tumačenja su, naravno, mnoga, ali smatram da je vera u emancipatorsku i humanističku dimenziju poezije bila bitna odlika njihovih poetika. Tako da, ako je Sezer u nešto verovao to je bila vizija jednog novog, istinski ravnopravnog humanizma. Zato je nju i prepoznao Sartr, koji je tu dimenziju crnaštva pokušao da dovede u vezu sa svojim, egzistencijalističkim humanizmom, sa „konkretnom i određenom čovečnošću”, nasuprot spiritualističkim apstrakcijama i mistifikacijama.

Kakav je taj odnos Šekspir–Sezer? Da li je Sezer pojeo Šekspira, da li je revalorizovao Šekspira, ili mu je možda ulio neku novu snagu, dao novu dimenziju?

Taj odnos je vrlo ambivalentan. Pokazuje veliku Sezerovu spisateljsku smelost da nadogradi ono što je vekovima važilo za savršeno i nenadogradivo, ali i da interveniše u kanon u ime onih koji su u kanonu nevidljivi. Isto tako, taj odnos pokazuje i veličinu Šekspirovog pisanja, otvorenost, složenost i mnogoznačnost njegovog teksta, jer ne pruža ni svaki tekst mogućnost za nadogradnju. Sezer izaziva i rekadrira svet koji je Šekspir stvorio u svojoj „Buri”: dovodi u pitanje moralnu i političku legitimnost Prospera kao vladara, istorizuje taj svet odvajajući Kalibana i Arijela od nagonske prirode i dajući im artikulisanu društvenu i političku svest. Rečju, on od Šekspirove „The Tempest” (jedine moguće „Bure”), stvara „A Tempest” (jednu od mogućih „Bura”).

Kako vidite perspektivu književnog prevođenja? Hoće li mašina i algoritam uspeti da zamene čoveka?

Ako u današnjoj fazi kapitalizma kritička i emancipatorska funkcija književnosti značajno slabi, ona će verovatno uspeti da ostane barem – makar i na banalizovan način – prostor posredovanja intime i osećajnosti, kao onog bezinteresnog i ljudskog, što izmiče diktatu uvećanja profita. Ako algoritam ne razvije iskustvo intimnosti i osećajnosti, onda neće moći ni da detektuje suptilne kategorije i elemente književnog teksta kao što su njegov ton, atmosfera ili ironija, a time ni da ih uspešno prevede. Razviju li se stvari u tom pravcu, onda književnost zapravo ima potencijal da ostane ostrvo humanog, nepodložno totalnoj kontroli sistema ili algoritma. Ali hoće li to išta vredeti u nekom svetu koji će biti još dehumanizovaniji od današnjeg?