Plesna verzija „Romana o Londonu"

Srpski koreograf Aleksandar Ilić ne zna za predah. Posle večerašnje premijere savremene plesne predstave „Odustajanje”, u kojoj je potpisao koreografiju, a koja će biti izvedena na otvaranju Jadranskog festivala igre u Budvi, putuje za Skoplje gde će sa Nacionalnim baletom Makedonije pripremiti gostovanje baleta „Pepeljuga”, koji će biti izveden početkom jula na Dečjem festivalu u Šibeniku. Put ga zatim vodi u Celje, gde će sa koleginicom Mojcom Majcen premijerno predstaviti projekat „Celjski svi”.

U septembru će beogradska publika imati priliku da pogleda njegovu koreografiju u predstavi „Igra snoviđenja” Zore Bokšan Tanurdžić u saradnji sa rediteljem Nikolom Kljajićem, a za kraj godine u pripremi su i dve nove premijere u Skoplju i Podgorici.

Savremena plesna predstava „Odustajanje” nastala je po delu „Roman o Londonu” Miloša Crnjanskog, na muziku Dejana Božovića, u produkciji Crnogorskog baletskog ansambla, koji deluje pri Muzičkom centru Crne Gore, a biće premijerno izvedena večeras od 20.30 sati na sceni između crkava u Starom gradu u Budvi. Režiju potpisuje Mario Pavle del Monako. Na pitanje šta se krije iza naslova predstave „Odustajanje”, Aleksandar Ilić odgovara za „Politiku”:

– Nostalgija, nedostajanje, pa na kraju i odustajanje... Da li? Izazov je bio iskoračiti od originalnog naziva predstave po kome je nastala naša plesna verzija „Romana o Londonu” Miloša Crnjanskog. Nekoliko meseci ranije, pre početka rada na predstavi „Odustajanje”, upitao me je jedan prijatelj: Aleksandre, da li si imao priliku da posetiš Moskvu? Ne, nažalost. Imao sam priliku sa posetim Sankt Peterburg, odgovorio sam. Rekao je da bi trebalo, jer iz Moskve se proteže pogled na celu Rusiju, pa i na ostatak sveta. Pa zar nije slučajnost da Crnjanski za svoje glavne aktere u romanu, a kasnije našoj predstavi, otelotvoruje u Ruse, ruske migrante, nostalgične i neodgonetljive, izmeštene iz svog nepreglednog ambijenta u potpuno drugačiji, otuđeni i skučeni svet od onog gde im duša lebdi u nesagledivo.

Brojne su metafore, primećuje Ilić, kao na primer podsmeh glavnog protagoniste Nikolaja, prema svemu što je ovozemaljski život koji mu je nametnut, a sopstveni istrgnut. Tragičan je naš Nikolaj, ali iskren i zaštitnički opredeljen u ljubavi prema voljenoj Nađi, prema svojim korenima i veri. Prema svemu što je daleko iza njega.

U tom sukobu Nikolaja Rjepnina sa samim sobom, zlo ga nadvladava i prisiljava na odustajanje, na najgore misli, na fatalni beg u bespovrat. U tome će mu pomoći umetnuti lik Mefista, koji se podsmeva, poigrava sa uspomenama i sećanjima, koje olako baca u smeće, gde naposletku i sam završava.

Na pitanje kako se predstava „Odustajanje” uklapa u temu ovogodišnjeg Jadranskog festivala igre u Budvi, koji za temu ima migracije, naš sagovornik odgovara:

– Nažalost, tema migracije je bezvremena, kao i samo čovečanstvo. Koferi se iznova na različitim delovima naše planete pakuju, ali ne uvek iz istih namera. U skorije vreme se sadržaji kofera pune u nadi da se pobegne od strahota koje neminovno sukobi nameću. Nekoliko sitnica, jedna fotografija ili album slika i karta u jednom pravcu, nešto je čemu svedočimo i mi na ovim prostorima. Iako, zbog ne tako daleke istorije, trebalo bi da imamo snažniju empatiju prema kolonama izbeglica, koji tumaraju uz i niz ograde auto-puteva, s prezirom gledamo na te „svetske” putnike kojima je dolazak u nove gradove sve samo ne turistička destinacija. Ume čovek da bude bezdušan i hladan, kao što je i London surov prema Nikolaju iz naše predstave.

Kao podsetnik, tema ovogodišnjeg Jadranskog festivala igre, napominje Ilić, preispitujuća je i opominjuća, gde i kako vidimo sopstvenu budućnost, budućnost svoje dece, zemlje i vere. A kako kaže, proces rada na ovoj predstavi bio je vrlo kompleksan i igrački novi teren za mlade balerine: Kseniju Sinđić, Danijelu Simić, Katarinu Vujošević, Tamaru Radonjić, Stašu Šćepanović, Tijanu Dragović i Alinu Tsoumou i igrače Vladimira Sekulića i Emanuela Mascitija, koji dolaze iz polja tradicionalnog klasičnog baletskog obrazovanja.

Ambiciozni Aleksandar Ilić imao je ipak na početku rada na predstavi „Odustajanje” izvesni otklon od „Romana o Londonu” Miloša Crnjanskog. Zašto?

– Analizirajući delo „Romana o Londonu” prošao sam niz etapa, ali i lutanja, preispitivanja, poput Nikolaja „lutajući ulicama Londona”. Iščitavajući iznova delo, zatim različita istraživanja, radove i teze na temu „Romana o Londonu”, i na kraju, ili sve vreme, konsultacije sa rediteljem Marijom Pavlom del Monakom, važna mi je bila spoznaja prirode likova. Tragao sam za opravdanjima pojedinih postupaka naših aktera, njihovim stanjima i na kraju sudbinama, koje im je davno pre nas odredio Crnjanski. Poput Manovog „Čarobnog brega”, mnogo puta sam zapadao u zamke Crnjanskog. I sam sam osetio snagu nostalgije tokom studiranja u Londonu, ali i njegovu bezvremenu i elegantnu lepotu, te snagu i moć koja ume da bude razarajuća. Crnjanski nam je ostavio skoro pa autobiografski dnevnik, u kome svako od nas može da se pronađe. Fokus jeste u ironiji subjekta prema svojoj sudbini, društvenoj i ličnoj degradaciji, odbojnosti prema zapadu, koji je u našoj predstavi uobličen u enterijeru raskalašnog i erotizovanog kabarea. I sve su to niše u kojima se naš glavni akter iz nade sunovrati u stalni otpor, gađenje, predaju, odustajanje, samoubistvo.