Digitalizacija u kulturi nije suvenir

Digitalne tehnologije, njihov uticaj na život čovekov, efikasnost države, prestali su da budu tema kojom se bave samo stručnjaci. Svi mi, svakim novim danom, vidimo njihov neposredni uticaj na život. Naručujemo taksi, hranu, rezervišemo smeštaj, kupujemo onlajn, upoznajemo se i konsultujemo. Na ovaj način stavljamo naprednu tehnologiju u službu svojih trenutnih potreba i zadataka. Udobno i bazično. A šta je sa kulturnim pamćenjem? Istorijom? Materijalnim izrazom našeg nacionalnog identiteta?

Digitalne tehnologije u svom očuvanju, prenošenju na pokolenja, međunarodnoj saradnji čine se prosečnom čoveku ili kao dosadna tema za stručnjake ili kao igračka, ali skoro nikada kao deo od državnog značaja. A to nije baš tako. Dostupni iz bilo koje tačke na svetu, jasno pokazujući doprinos svetskoj kulturi, ophrvani istorijom međusobne saradnje između zemalja i naroda, materijalni objekti, zahvaljujući razvoju tehnologije, ne samo da mogu da vam pruže da se osećate kao savremenik bilo koje epohe, već ne dozvoljavaju da se širi ozloglašena „kultura ukidanja” (kensel kultura). Oni pak pružaju beskrajne istraživačke mogućnosti, koje su nepravedno retko predmet naučne saradnje.

Štaviše, primera ima: pravac zajedničke saradnje našli su za sebe srpski i ruski naučnici i mladi istraživači. Dok se deo svetske zajednice trudio da dovede do novog obrta kad je napetost na Balkanu u pitanju, pripremanjem glasanja u Generalnoj skupštini UN o događajima u Srebrenici iz 1995. godine, ruski i srpski istraživači tražili su konkretne puteve povezivanja u digitalnoj ekonomiji u okviru istoimenog naučnog foruma koji se održavao u Beogradu uz podršku fonda Gorčakova. Ono se najživlje i najraznovrsnije može oblikovati upravo u oblasti materijalnog kulturnog nasleđa. Očigledno je i zbog čega.

Rusko arhitektonsko, književno, pozorišno nasleđe u čitavom regionu Balkana i posebno na teritoriji savremene Srbije veoma je veliko. Balkanski modernizam s početka 20. veka rađao se u rukama i mašti Rusa. Često ga nazivaju „nasleđem bele emigracije” ili „ruskim kulturnim nasleđem”. To istovremeno i jeste i nije tačno. Izgled istorijskog centra Beograda, njegovo urbanističko rešenje, uključujući tvrđavu Kalemegdan kako ona sada izgleda – puna parkova, projektovani su uz direktno učešće ruskih arhitekata: G. Kovaljevskog, N. Krasnova, V. Baumgartena i mnogih drugih.

Izgrađeno je na desetine zgrada. Ali u stvarnosti one predstavljaju srpsko, a ne rusko kulturno nasleđe, iako su bile građene zbog ideoloških, političkih, simboličkih potreba Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ono i izgleda tako harmonično i celovito jer se ugrađivalo u nacionalni pogled na svet, opšti arhitektonski izgled se van njih i ne može percipirati. Isto tako su se s neverovatno velikim doprinosom ruske inteligencije gradili i drugi evropski gradovi. Malo ko od Nemaca zna da bi lepota jednog od najlepših odmarališta u Saveznoj Republici Nemačkoj, Baden-Badena, značajno izbledela ukoliko bi se sa njegove karte uklonilo rusko nasleđe: ako bismo crnom bojom na karti grada obojili sve objekte koji su izgrađeni za rusko plemstvo i koji su imali značaj u zajedničkoj istoriji Evrope i Rusije, odnela bi hipodrom, palatu za sklapanje brakova, desetine privatnih kuća, itd. Kazino, bunari, predgrađa, gde su voleli vreme da provode Turgenjev, Čehov, Dostojevski, hotel „Evropa” – izgubili bi značajan deo svoje turističke privlačnosti.

U proteklih sto godina karakter tehnoloških rešenja koja su Rusi predlagali se promenio. Sada ruski preduzetnici i programeri ulaze na srpsko tržište sa ponudama za Beograd koji se munjevito menja. Hteli ne hteli to doprinosi dugoročnom ostavljanju ruskog traga u Srbiji, ali sada u digitalnom obliku. Kao i pre sto godina, to mora da postane dvosmerni put. U Srbiji se Institut za matematiku Srpske akademije nauka i umetnosti već mnogo godina bavi digitalizacijom i 3D modelovanjem nacionalnih objekata od kulturnog značaja. To omogućava ne samo da se iskoriste naučna istraživanja za razvoj gradske sredine, već je i od kritične važnosti za fizičko očuvanje spomenika, omogućava da se na vreme utvrde problemi koji se tiču fizičkog stanja, da se dogradi ono što postoji na originalnim crtežima, ali što se ispostavilo izgubljenim, da se sačuvaju jedinstveni natpisi.

U sličnim istraživanjima omladina teži da učestvuje, za nju je to aktivnost koja je zanimljiva i ima konkretnu i praktičnu važnost. U Rusiji u Kalinjingradskoj oblasti po projektu koji je inicirala omladina pomoću neuronskih mreža i 3D modelovanja obnavljaju se oštećeni objekti, daje im se novi život. U Srbiji timovi mladih istraživača obavljaju ogromne radove na očuvanju manastira na Kosovu i Metohiji, a u zapadnoj Srbiji korišćenjem tehnoloških dostignuća. Potencijal za saradnju u ovoj sferi je ogroman i podjednako važan kao dijalog o zajedničkim istorijskim pitanjima, geopolitičkim savremenim izazovima, verskim zajednicama. Neko će staviti tablu pored svakog posađenog drveta „Zasađeno novcem tog i tog”, ali moguće da će novopronađeni kanali rusko-srpske saradnje imati mnogo veći uticaj na očuvanje bliskih odnosa i odnosa poštovanja koje će jedne prema drugima imati buduće generacije. Ovo iskustvo može biti primenjeno na mnoge druge svetske prestonice.

Institut za Evropu Ruske akademije nauka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista