Ustav i stalnost sudijske funkcije

Mislim da sam prvi na ovim prostorima koji pokreće pitanje iz naslova. Za ovo sam ponukan višekratnim (ne)postupanjem po zakonu dobrog dela jagodinskog sudstva i njemu nadređenih, a međusobno zavisnih i odgovornih sudova (praktično komšijskih: Višeg u Jagodini i Apelacionog suda u Kragujevcu). Već godinama u više činjenično povezanih postupaka u Jagodini doživljavam nepravdu za nepravdom zbog nepoštovanja zakonskih propisa od strane suda. Skoro sam siguran da ni u ostalim delovima Srbije nije mnogo bolje. Zato bi generalno gledano narod trebalo da digne svoj glas, prvenstveno preko skupštinskih poslanika, kad već ostali segmenti vlasti ne žele da se pozabave neshvatljivo lošim pravosuđem u Srbiji. Prvenstveno mislim na vrh Skupštine Republike Srbije, koja je izvornik, odnosno stvaralac prava. Šta građanima Srbije koristi donošenje kvalitetnih zakona kad ih sudovi na ovaj ili onaj način izigravaju? Najviše „rupa u zakonu” pronalaze sudije, slede advokati, a strankama za „pronalaženje rupa” preostaju veze i poznanici, ako ih imaju, ili su osuđeni da plaćaju velike takse i tuđe advokate.

Sada dolazimo do sudija, koje su povod ovog pisanja.

U Ustavu Republike Srbije, čl. 146. piše: Sudijska funkcija traje od izbora za sudiju dok sudija ne navrši radni vek.

U ovom grmu Ustava „leži zec”.

Ironično – bravo za ustavopisca. Tako nisu zaštićene ni neke retke životinjske vrste.

Da bi neko bio sudija mora da završi pravni fakultet i da položi pravosudni ispit. Međutim, sa završenim pravnim fakultetom, svaki pravnik činjenično može da se zaposli i na stotinama drugih radnih mesta koja nisu vezana za sudsku delatnost. Izbor im je vrlo širok pa ne moraju da rade u pravosuđu. A šta je s onima koji su završili arheologiju, meteorologiju, astronomiju i sijaset drugih specijalnosti, koji imaju samo jednu mogućnost zaposlenja i to isključivo u državnoj službi? Zašto oni nisu ubačeni u Ustav? Odgovor je jednostavan – oni nisu pisali Ustav, niti zakone. Dakle, Ustav su pisali pravnici i tako štitili svoje kolege iz struke, a za druge ih nije bilo briga.

Čak ni pogodovanje sudijama da se po Ustavu doživotno ne moraju ponovo birati svake četvrte godine, kako se to inače pravilno radi sa zakonodavnom i izvršnom vlašću, ne bi bilo tako strašno kad mnoge sudije to ne bi zloupotrebljavale nauštrb sveukupnog pravosuđa. Kako? Jednostavno – mogu da sude kako im je volja, mogu da ne poštuju zakone i da za to ne odgovaraju, jer su Ustavom zaštićeni. Mogu da budu loše sudije, a da ih niko ne može maknuti iz udobnih sudskih fotelja.

Ako je neko loš inženjer – izbaciće ga iz firme, ako je neko loš fudbaler – neće igrati u timu, ako je neko loš pevač – neće pevati čak ni na svadbama... Ali, ako je neko loš sudija, pa još nepošten, niko ga od nadređenih neće ni pipnuti, a kamoli izbaciti iz sudijske fotelje. Zato pravosuđe u Srbiji srlja u još veću propast. Kad bi se sudije bojale neuspeha kod reizbornosti drukčiju bi „pesmu” na sudu pevale. Zato je ova napomena i razmatranje stalnosti sudijske funkcije jedna od bitnih karika svega što je loše u pravosuđu Srbije. Ima ih još. Svaka vrsta korupcije, pogotovu politički uticaj, ali ni novčani podsticaj, nisu zanemarljivi.

Na kraju, o mojim nedaćama u jagodinskom sudstvu, kao povodu ovog pisanja, drugi put i pred širim evropskim auditorijumom. Imam za to mogućnosti. Dogorelo mi je do nokata, a gori i dalje. Srbijo, učini nešto dobro za dobrobit građana, pa će i meni biti bolje. Kosovo je za Srbiju ogroman problem, ali nije jedini. Moramo metlom da počistimo i naše dvorište. Najpre očekujem štampanje u „Politici” koju čitam duže od 60 godina, a potom i odgovor javnosti na ovo zapažanje. Zaštitu sudija od strane pravosudnih poslenika, pogotovu iznetu na neprimeren i neargumentovan način, unapred odbijam.

Branislav Besedić