Beše nekad šema...

Jedna poslanica iz redova opozicije ironično je primetila u ponedeljak uveče da su uvaženi predstavnici naroda napustili skupštinsku salu verovatno da bi gledali „Operaciju trijumf”. A bez sve šale, misli li iko ozbiljno da će narod sam u udarno večernje TV vreme prenose iz skupštine pretpostaviti drugim TV sadržajima – kvizovima, serijama, fudbalskim utakmicama, pevačkim revijama, političkim intervjuima, estradnim pričaonicama kakav god da je kvalitet istih.

Neko drugi treba da razmisli o tome čemu noćne sednice Narodne skupštine sa tek pedesetak dremljivih poslanika u klupama, zašto se u tom domu dani troše na utvrđivanje dnevnog reda i proceduralna pitanja pa se o suštinskim temama raspravlja noću, kakav je učinak ponoćnih monologa o, recimo, rebalansu budžeta, pred zamorenim predsedništvom i tek nekolicinom mahom stranačkih kolega istomišljenika. I ne samo zbog toga vredi se zapitati koliko je ovakvo direktno (a mehaničko) TV praćenje parlamentarnih zasedanja neophodno kao obeležje demokratskog ustrojstva u Srbiji, a koliko (i da li je uopšte) podsticaj odgovornom, svrsishodnom i efikasnom radu skupštinskog plenuma.

Radio-televizija Srbije, pak, moraće ponovo da problematizuje svoju spremnost da izlazi u susret željama parlamentarnih političkih partija povodom direktnih TV prenosa iz Narodne skupštine. Njihova učestalost, obim i trajanje opasno narušavaju programsku šemu i onemogućuju RTS-u da plasira javnosti redovne emisije u koje su uloženi vreme, trud i novac. I kad je reč o emisijama koje se mogu odložiti ili plasirati sa zakašnjenjem, činjenica je da one van planiranog termina, samim tim i predviđene ciljne grupe, gube na efektu i značaju. Šteta koju time trpi RTS i nepravda koja se time nanosi autorima i učesnicima programa nisu jedine loše posledice. Kako prenosi iz Skupštine zauzimaju Drugi kanal, namenjen po pravilu programima specijalizovanog tipa, obrazovnim i kulturnim, zatim manjinskim grupama, deci, školarcima, poklonicima umetnosti, broj oštećenih i uskraćenih u sate direktnih skupštinskih prenosa nikako nije mali.

Nekad je dnevni programski raspored emisija, takozvana šema, bio zakonitost koja svedoči o profesionalnosti TV kuće, a strogo pridržavanje utvrđene satnice znak poštovanja prema publici kojoj se televizija obraća. Malo koga to danas obavezuje, a proizvoljnog tretiranja šeme ima svugde. Na komercijalnim kanalima remete je predugi i prečesti reklamni blokovi, a na javnom servisu skupštinski prenosi i sport. I dok se kod ovog drugog ipak može planirati unapred (i datumi i bar okvirno trajanje), sa skupštinskim događanjima u tom pogledu nema nikakve izvesnosti. Stoga je besmisleno uporno nedeljno, pa čak i dnevno najavljivanje programa RTS 2 kad gledalac ne dobija ni po sadržaju ni po satu ono što mu je obećano.

RTS reskira da mu skupštinski prenosi rasteraju publiku s Drugog kanala – sem ako tumbanje šeme ne zaustave sami gledaoci odlukom da zatraže rasterivanje poslanika s malih ekrana.