Pomeranje granica budućnost je grafike

Na ovogodišnjem, 23. međunarodnom trijenalu savremene grafičke umetnosti u Krakovu naš umetnik Nikola Radosavljević, programski direktor Muzeja žrtava genocida, dobio je glavnu nagradu. Ova smotra je najstarija i najvažnija umetnička izložba tog tipa, a „Art European Prize”, kako nam dobitnik priča, koja se dodeljuje jednom u tri godine za sveobuhvatna dostignuća u grafičkoj umetnosti, jedno je od najprestižnijih svetskih priznanja u oblasti vizuelnih umetnosti. Radosavljević (Užice, 1991) je jednoglasnom odlukom žirija u Poljskoj nagrađen za poliptihalnu grafičku instalaciju „Ćelija”, izvedenu u tehnici klasičnog linoreza na papiru, dimenzija šesnaest puta dva metra. Na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu je završio osnovne i master studije. Doktorirao je 2020. na temu Knjige umetnika i novomedijskih grafičkih praksi. Dobitnik je više nacionalnih i međunarodnih nagrada, učestvovao je na više kolektivnih, a realizovao je 45 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Kako kaže za naš list, Krakov je ove godine veliku pažnju posvetio interdisciplinarnim pristupima umetnosti, hibridnim formama u tradicionalnoj grafici, ali i individualnim rukopisima svih koji su u proteklih nekoliko godina na međunarodnoj sceni ukazivali na globalne tendencije i društvena previranja za koja su naslutili da će biti važan deo kolektivne budućnosti sa kojom se susrećemo danas.

Nagrađeni rad nastao je zarad izložbe „Rez, linija, otisak”, održane prošle godine u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Kako ste se uklopili u tematski okvir te izložbe i kako se to potom uklopilo u selekciju u Krakovu?

Rad je nastao kao reakcija na uljanu sliku Đorđa Andrejevića Kuna pod nazivom „U ćeliji” i za potrebe navedene izložbe, koju su kustosirali mr Mišela Blanuša i Miroslav Karić. Rad je predstavio grafičku distopiju sveta koji ubrzano nestaje, jedan monumentalni spomenik obrisanim individualnim i kolektivnim istorijama države i regiona, podsećajući na istorijski turbulentne periode koji i danas potresaju sve nas zajedno. Za razliku od Kunovog prividno melanholičnog prikaza dve studije figure u skučenom prostoru, u radu „Ćelija” glavni cilj je bio prikaz mnoštva zarobljenih ili slobodnih, nestalih ili nađenih identiteta, u jednoj optičko-prostornoj konstelaciji, za koju će se ispostaviti da je na trijenalu u Krakovu, uz kustoski koncept pod temom „Momentum”, kao ovako formirana relacija bila novi način mišljenja pre svega o kolektivnoj istoriji, a potom i o samom mediju grafičke umetnosti.

Kakve utiske nosite iz Poljske, a kakvi su utisci po povratku?

Na moju veliku žalost, te dve atmosfere je gotovo nemoguće uporediti. Poljska, kao i mnoge druge države u kojima sam bio laureat nekih drugih priznanja, ili samo autor na izložbama, imaju jasno formiran sistem rada i ophođenja prema umetnicima i umetnosti. Šest dana gostovanja u Krakovu sa sobom je donelo jedno divno životno, ali i profesionalno iskustvo, uzevši u obzir da sam se našao u svetskom epicentru grafičke umetnosti. Po povratku u Srbiju, uz svu zahvalnost velikom broju kolega i medija, koji su sa pažnjom ispratili i zajedno sa mnom zaista proslavili ovo veliko priznanje, postala je osetna institucionalna tišina usled nedostatka sistema podrške u umetnosti i kulturi, koja jasno rasvetljava i dalje prisutnu činjenicu da nadležni institucionalni sistemi uglavnom ne poznaju, ne prepoznaju i ne umeju da prihvate velike doprinose koje za ovu državu umetnici i radnici u kulturi gotovo svakodnevno, i dalje samostalno, osvajaju. Biti u mogućnosti da se uopšte predstavite na ovako strogom preseku umetničkih dostignuća je već nagrada za sebe, a nagrada petočlanog stručnog žirija koji secira svaki atom rada sa kojim umetnici apliciraju i proboj kroz tu oštru selekciju postavlja ozbiljno razumno pitanje: Kako u ovim uslovima rada i stvaralaštva u ovom momentu u Srbiji jedan mlad umetnik uspeva da je dobije? Da li i kako država i nadležni organi reaguju i u budućnosti podstiču tu scenu, i šta su priznanja i podrška države nakon što je neko svojoj sredini doneo „baklju” umetnosti, uzevši je ispred nosa umetnicima koji rade i stvaraju u savršenim uslovima rada. Bojim se da u nekoj doglednoj budućnosti sva ova aktivna scena u državi koja je jaka zahvaljujući hrabrim pojedincima ne postane prostor nagomilanih očekivanja i izneverenih nadanja.

Koje je mesto grafike danas i kakva je budućnost tog medija?

Pozicija grafike danas je onakva koliko podrške i sredstava imate za nju. Sve ostalo je privid stvaralaštva i iluzorna ideja o nekakvim velikim umetničkim previranjima. Ovo je kompleksan eksperimentalni medij sa jakim tradicionalnim korenima u prošlosti, spoj hemije, mehanike, tehnologije i umetnosti. I baš zato na izložbi u Krakovu je moguće osetiti ko prednjači u pomeranju granica, ko je imao podršku i saradnju sa razvijenim sistemima, a ko i dalje tapka u mestu. Na moju veliku sreću, Muzej savremene umetnosti u Beogradu bio je apsolutni partner na produkciji i postavci rada, što je samo dodatno istaklo celokupnu ideju sa kojom je rad i započet. Ovo je jasan signal šta se dešava u situacijama kada su umetnici u prilici da rade institucionalno podržani, kao i zašto su nam ovakve saradnje potrebne. Budućnost medija zavisi i od individualnih umetničkih pojava, koliko i od osvešćenosti institucija kulture, ali i u odstupanju od akademski nametnutih okvira kako se umetnost izvodi uopšte i čemu služi.

Gostujući na RTS-u spomenuli ste i želju za pedagoškim radom, šta vas u tome privlači?

U poslednjih pet godina bezmalo sam osam puta konkurisao za posao na različitim državnim i privatnim fakultetima i akademijama umetnosti u zemlji i, na moju veliku žalost, nijednom nisam uzet u obzir. Ne bih da pretpostavljam šta su sve bili razlozi, ali mi je drago što se moja želja za prenošenjem znanja, disciplinovanjem i artikulacijom umetničke misli kod mladih generacija nije ugasila. Pedagoški rad na fakultetskoj instituciji je najviši domet zahvalnosti prema državi iz koje dolazite, nakon što sopstveni rad pozicionirate visoko u svetu, a da on nije isprazan. Moja velika želja je da radim na fakultetu sa kog sam potekao, i koji mi je omogućio ovu širinu u shvatanju i korišćenju umetnosti u cilju rasvetljavanja problemskih mesta svakodnevice, zahvaljujući kojima sam i postigao sve na šta sam ponosan. Sa ovim iskustvom, umetničkom praksom i znanjem mogu da budem pristojan doprinos akademskoj zajednici u traganju za novim formama mišljenja.