Gadafijev moskovski vikend

Postoje ljudi koji kao da su rođeni da traju. Jedan od takvih je i libijski lider Moamer Gadafi. Dokaz trajnosti ovog 66-godišnjaka jeste činjenica da se na čelu svoje zemlje nalazi, praktično, od vojnog puča davne 1969. godine kada je sa grupom oficira zaverenika sa vlasti svrgao kralja Idriza Prvog. Gadafi trenutno spada u četiri najdugovečnija predsednika država, a kao premijer je, prema istim merilima, na samom vrhu. Uostalom, ako ćemo o dugovečnosti, spomenimo i podatak da su od njegovog prethodnog dolaska u Rusiju, tačnije tadašnji Sovjetski Savez, do posete učinjene prošlog vikenda – protekle čak 23 godine.

Veran tradiciji, predsednik Libije koji je u Moskvu pristigao kako bi razgovarao sa Dmitrijem Medvedevom i Vladimirom Putinom, odrekao se primamljivog luksuza najskupljih hotelskih zdanja ruske prestonice i umesto toga, uz saglasnost domaćina, razapeo šator u kremaljskom parku. Na razgovore sa ruskim liderima nije stigao slučajno, svet se od vremena njegovog poslednjeg boravka u najvećoj zemlji na svetu drastično izmenio. Podela na kapitalistički zapad i socijalistički istok odavno je stvar prošlosti. Mnogi nekadašnji saveznici pretvorili su se u protivnike – i obratno. Pojavili su se novi jaki politički i ekonomski igrači. U međuvremenu, sam Gadafi je od strane SAD u više navrata proglašavan za najvećeg svetskog negativca. Amerikanci su mu čak slali rakete u spavaću sobu. Uvodili su mu sankcije zbog afere Lokerbi (bombaškog napada na putnički avion američke kompanije Pan-Am iznad Škotske 1988. kada je poginulo 270 osoba) i optuživali ga za bezbroj drugih terorističkih napada.

Doručak od 4,5 milijardi dolara

Sve je izdržao i u Rusiju stigao, reklo bi se, jači nego ikada, ali i sa izvesnim problemima. Naime, u svežem sećanju onih koji prate ključna svetska dešavanja još uvek je, ne tako davni, doručak Vladimira Putina sa Gadafijem u Tripoliju „težak“ 4,5 milijardi dolara. Putin je tada, uz jutarnji čaj, sa domaćinom dogovorio otpis dugova nagomilanih u sovjetsko vreme i, uglavnom, proizašlih od prodaje sovjetskog naoružanja Libiji. Otpis je podrazumevao i izvesne ustupke i nove poslove.

Gadafi je spreman o svemu da razgovara, ali potrebno mu je i novo naoružanje. Okolnosti na terenu nalažu modernizaciju. Libijski lider nema para za bacanje (pronose se glasine da je reč o poslu vrednom dve milijarde dolara), ali ima stratešku poziciju na Sredozemnom moru. U skladu sa time, Moskvi nudi rešenje – smeštanje ruske vojnopomorske flote u luci Bengazi. „Ovde nije reč o običnim pregovorima, nego o takvima koje međusobno vode strateški partneri“, istakao je lider libijske revolucije po stupanju na rusko tlo.

Gadafijeva ponuda deluje i te kako primamljivo, ali nije i jedina. I Sirija je istakla kandidaturu za udomljavanje ruskih pomorskih snaga. Doduše, u Damasku su ponudu vezali za eventualne probleme povodom opstanka ruske Crnomorske flote na Krimu, mada ne treba sumnjati da su ruskim plovilima sirijska vrata, u principu, širom otvorena.

Libijska obala „pokriva” centralni deo Mediterana, što je sa vojne tačke gledišta od ključnog značaja. Ni dobrosusedstvo ove zemlje sa prekomorskom Italijom kao članicom NATO-a u celoj priči nije bez značaja, kako za Libiju tako i za Rusiju, koja sa vlastima u Rimu, takođe, ima dobar zajednički jezik. Ipak, Gadafijeva računica više se oslanja na činjenicu da bi ruski brodovi u libijskim lukama bili kvalitetno sredstvo „odvraćanja” za sve one koji bi da mešetare po ovim krajevima. Njemu je, očigledno, dosta da glumi glinenog goluba za kreatore američke „podzemne” politike.

I u Moskvi imaju svoju računicu. Već pomenuti dogovor o otpisivanju 4,5 milijardi dolara duga podrazumevao je saradnju i u nevojnim oblastima, a tu stvari ne idu sasvim kako valja. Praktično je zamrznut ugovor o izgradnji u Libiji 550 kilometara duge železničke pruge koja je trebalo da povezuje gradove Sirt i Bengazi. Libija se nije priklonila ni takozvanom gasnom OPEK-u, organizaciji koja za Rusiju kao najvećeg proizvođača i distributera ovog energenta ima nemali značaj.

Čekajući Vašington

U celoj priči vredi imati u vidu i faktor – vreme. Američki predsednički izbori pali su u trenutku kada se svet menja protivno interesima zapadnog džina. I što je još važnije, kada ostali veliki igrači uglavnom imaju definisanu i unutrašnju i spoljnu politiku – na duže staze. Od novog američkog lidera, ko god to bio, tek se očekuje da povuče liniju kojom će se kretati njegova zemlja. Ma koliko analitičari smatrali da velikih promena u tom smislu neće biti, finansijski kolaps, koji još uvek nije okončan, uzdrmao je sigurnost Vašingtona i sigurno će uticati na prekomponovanje međunarodnih strateških interesa SAD.

U takvim delikatnim situacijama mogući su i pojedinačni nekontrolisani „izleti”. Upravo od toga zazire Gadafi. Septembarska poseta američke državne sekretarke Kondolize Rajs Tripoliju, prvi takav događaj od 1953, nije ubedila libijskog lidera da mu je „sve oprošteno”. Oslanjanje na Rusiju u takvim okolnostima logična je protivteža. Kako prenose mediji, moskovski vikend Moamera Gadafija nije bio uzaludan.