Osam dana juna

U osam dana juna zbila su se tri važna događaja koji bi mogli da utiču na budućnost Srbije i srpskog naroda u celini. Završen je ciklus lokalnih izbora; par dana kasnije doneta je deklaracija o zaštiti nacionalnih interesa i održan prvi Svesrpski sabor, a sedmicu za nama zaokružili su izbori za Evropski parlament.

Rezultati lokalnih izbora bili su predvidivi s obzirom na to da je nepunih šest meseci ranije SNS odneo ubedljivu pobedu na republičkim i lokalnim izborima u svim gradovima i opštinama gde su održani. Dilema da li bi vlast mogla da se promeni u najvećim gradovima razrešena je onoga trenutka kada je SNS okupio koaliciju „Srbija sutra”, koja je sabrala sve glasove koji su naginjali ka vladajućoj koaliciji, a gotovo istovremeno tri dotad najjače stranke opozicije napravile neuspešan salto mortale pozivajući na bojkot izbora kome se nisu odazvali ni njihovi lokalni odbori a ni stranke koje su u decembru činile opozicioni blok. Sami pali, sami se ubili, rekao bi nezainteresovani posmatrač. Za zainteresovane, opoziciji naklonjene birače ova ova podela je bila deprimirajuća. Ipak, pojava Sava Manojlovića u Beogradu i dr Milića u Nišu održala je kakav-takav optimizam da su promene moguće.

Ta nova situacija, međutim, sluti i na nova previranja u opozicionim redovima za koja je neizvesno kako će se završiti. Kao što niški, a u izvesnom smislu i slučaj dr Nestorovića, pokazuju, pojava novih ličnosti i pokreta je moguća samo kada u vladajućem bloku, a pre svega, u vladajućoj stranci dođe do nesuglasica i podela. To je, uostalom, prethodilo i sunovratu Demokratske stranke. No, za razliku od Borisa Nejakog, na čelu sadašnje vladajuće nomenklature – makar i neformalno, nalazi se Aleksandar Veliki.

Miloševića je srušilo bombardovanje Srbije i Čačka, Đinđića atentat, Koštunica se sam povukao, a Tadića je progutao vir unutarstranačkih razdora tako da istorija ne uči šta bi moglo da spotakne sadašnju vlast. Nada opozicionara da bi Vučić mogao biti razapet između pritisaka sa Zapada i očekivanja većinskog biračkog tela u Srbiji pokazala se kao neutemeljena i pusta.

To je pokazao i Svesrpski sabor i posebno deklaracija o zaštiti nacionalnih interesa u kojoj se lako prepoznaje karakterističan Vučićev rukopis s kojim se muče i najveštiji politički grafolozi. U podužoj preambuli deklaracije pobrojane su sve evropske i međunarodne vrednosti i ciljevi, a nijedna od 49 tačaka te deklaracije ih ne dovodi u pitanje. Pa, ipak, svima je jasno da je osnovni smisao deklaracije upravo suprotan onome što zapadna politika na Balkanu čini od početka 90-ih, a to je mrvljenje balkanskog prostora kako bi se njime lakše upravljalo. S obzirom na svoju brojnost i geografsku rasprostranjenost srpski narod je najteže pogođen takvom politikom i jasno je da je deklaracija poruka da institucije koje kontrolišu Srbi gde god bili ne pristaju na nastavak takve politike. Aktuelno, deklaracija je, pre svega, odgovor na rezoluciju o genocidu u Srebrenci, koja je trebalo da bude prvi korak u definitivnom potkopavanju Dejtonskog sporazuma. Ona je, međutim, i odgovor na inicijativu za prijem Kosova u Savet Evrope. S obzirom na to da je taj prijem odložen do daljeg – čime su SAD i EU poslale svojevrsnu poruku o spremnosti na kompromis, odmah potom je usledio i pomirljiv ton iz Beograda u kome je naglasak, takođe, na spremnosti za kompromisno rešavanje pitanja KiM. Sasvim je drugo i novo pitanje da li će tu spremnost imati i neformalno najavljeni specijalni američki izaslanik za priznanje Kosova ili će, ako se uopšte imenuje, njegova misija biti da slomi svaki otpor priznanju bilo da dolazi od zemalja EU koje nisu priznale KiM ili iz Srbije.

Ako se takva osoba pojavi, ona će morati da bude veoma aktivna jer vreme do novih američkih izbora sve više curi i sve je manje izvesno kakav će biti njihov ishod. O tome svedoče i zbori za EP koji su doveli su do pomeranja „u desno” šta god to značilo. Ako do takvog pomeranja dođe i u SAD, Tramp će biti bliže pobedi. Ipak, i to treba naglasiti, ovi izbori nisu bitno narušili aktuelni odnos snaga pa će po svoj prilici politika EU prema ključnim pitanjima ostati nepromenjena uz manje ili više simbolične ustupke desnici kako bi se obezbedio i personalni kontinuitet na čelu Evropske komisije. Promene su mnogo značajnije u Francuskoj i Nemačkoj, mada su u skladu sa postojećim trendovima pa i ne predstavljaju veliko iznenađenje. Stranka Mari le Pen je u Francuskoj dobila najviše glasova za EP, a Makron je, kao iskusan političar, odmah reagovao raspisivanjem vanrednih nacionalnih parlamentarnih izbora kako bi spasao što se spasti može. Čekanje redovnih izbora samo bi dodatno ojačalo Nacionalni front. Ovako, uz uobičajenu antidesničarsku kampanju, Makron može da se nada ponovnoj većini za koaliciju koja ga podržava. Glavna vest iz Nemačke nije očekivano jačanje Alternative za Nemačku, već debakl vladajuće koalicije. Sada postaje jasnije zašto je nakon prošlih izbora, u predvečerje ukrajinskog rata, CDU/CSU iznenađujuće lako prepustila formiranje vlade semafor koaliciji. Levica (SDP i Zeleni) je prihvatila vruć krompir na koji se opekla, a demohrišćani, oslonjeni na nostalgiju za mirom i prosperitetom pod skutima Angele Merkel, samo su ojačali.

Kada je o politici EU reč, ona se, dakle, neće, niti bi se bitnije promenila čak i da su desničari osvojili mnogo više glasova. Animozitet prema migrantima je jedna, a sasvim druga stvar je jeftina radna snaga za poslove koje evropljani neće da rade. Inflacija je neprijatna, ali je jednostavan način da se cena rata sa Rusijom prevali na leđa običnih građana. Na kraju krajeva, nema te političke opcije koja bi mogla da zaustavi taj rat u koji je uloženo toliko novca koji bi samo slom Rusije mogao da povrati.

Ukratko, izbori za EP možda će promeniti sudbinu pojedinih političara, ali suštinski neće promeniti politiku EU. Nama ostaje nada da će Pariz i Berlin pomeriti fokus na unutrašnje teme i time oslabiti pritisak na Srbiju. Gubitak interesovanja za balkansku krčmu uticao bi na ponovo prepuštanje uloge glavnog krčmara Amerikancima. Moglo bi se reći nije šija nego vrat, ali ponekad nijanse odlučuju, posebno ako Belu kuću ponovo nastani Tramp koji već ima goto   

*Profesor sa Filozofskom fakultetu u Beogradu