Kraljevo, zaboravljeni grad

Priroda ponekad obdari neko mesto da se samo poželeti može. Na uzdignutom platou iznad dve reke, Ibra i Ribnice, zaštićeno od poplava i u neposrednoj blizini treće reke, Zapadne Morave. Sa juga ga štite planine Goč, Stolovi i Troglav. Tu su i banje Mataruška i Bogutovačka, kao i manastiri Žiča i Studenica. Priroda je učinila mnogo da to mesto bude privlačno za život, ali kao da su ljudi to prilično kasno primetili. Dok su ostala mesta u neposrednoj okolini sa više vekova postojanja, ovo mesto tek u 19. veku počinje postepeno da se razvija i s mladom kraljevinom menja naziv u Kraljevo. Nagli razvoj počinje prolaskom železnice dolinama Zapadne Morave, Gruže i Ibra. Nove trase Stalać–Kraljevo–Čačak sa vezom za Sarajevo i Lapovo–Kraljevo–Skoplje i dalje za Solun donose prosperitet. Otvaraju se fabrika aviona i železnička radionica za popravku vagona koja prerasta u fabriku vagona. Posle Drugog svetskog rata otvaraju se fabrika vatrostalnog materijala „Magnohrom” i drugi manji pogoni: Fabrika kiseonika Goč, Mlekara Kraljevo i dr. Društveni i sportski život dostižu zavidan nivo. Košarkaši i odbojkaši ponikli u kraljevačkim klubovima igraju sa zavidnim uspesima u najboljim ligama Evrope i sveta.

Onda dolaze devedesete godine s raspadom države, enormnom inflacijom i sankcijama i dolazi do pada u svim oblastima. Zatim 2000. dolaze oktobarske promene, od kojih se mnogo očekivalo, donose povratak u kapitalizam sa pričom da će novi vlasnici više voditi računa jer to je sad njihova imovina. U Kraljevu se prvo prodaju fabrika kiseonika i mlekara i prvo razočaranje – prestaju da rade da ne bi pravili konkurenciju postojećim pogonima novih vlasnika. Fabrika vagona i „Magnohrom” tavorili su sve dok nisu zatvoreni. Ulaskom profesionalizma u sport, prateći tendenciju privrede u gradu, i kraljevački klubovi padaju sve niže.

Kraljevo 2010. pogađa prilično jak zemljotres što rukovodećim ljudima u zemlji služi kao opravdanje: „Mi hoćemo da dovedemo investitore u Kraljevo, ali oni čim čuju za zemljotres odmah odustanu!” (Kako iz Japana, gde su zemljotresi neuporedivo češći, ne pobegoše investitori?) I tako, malo po malo, Kraljevo pada u zaborav.

Nestručni i nedobronamerni ljudi koji donose odluke ne dozvoliše da Kraljevo bude jedan od telekomunikacionih centara. Iako kroz njega sa sve četiri strane sveta prolaze mnogi telekomunikacioni kablovi i radiorelejne veze. A svojevremeno je tu bio centar sa rezervnim pravcima koji je obezbeđivao neprekidnost saobraćaja usled kvara na bilo kojem kablu na polovini bivše nam države. Slične stvari su se dešavale i u putnoj privredi, finansijskim tokovima i drugim oblastima. Sve na štetu Kraljeva.

Da ne bi sve bilo totalno providno Kraljevo dobija „Leoni”, gde se „upliću” kablovi za auto-industriju sa projektovanih 6.000 radnih mesta. Taj broj nije nikada dostignut, jer mnogi koji su probali i osetili uslove rada i videli novac koji su primili za taj rad – jednostavno su prihvatili filozofiju grafita: „Bolje je džabe sedeti nego džabe raditi”.

Čašu zaborava prelila je tačka 34. Deklaracije o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, proglašene na Svesrpskom saboru 8. juna. Ako mi, sadašnji stanovnici Kraljeva, snosimo deo krivice za stanje u kojem se Kraljevo nalazi, kakvu to krivicu imaju stanovnici Kraljeva, nevini, a streljani oktobra 1941, da ih nema među 18 „logora, masovnih stratišta i gubilišta” koje Deklaracija pominje? Njih 2.255 (podatak iz „Vikipedije”) ubijeni su da bi nemačka vojna sila demonstrirala svoju doktrinu „Za svakog ubijenog Nemca streljati 100 Srba”. Oni koji je odavno trebalo da imenom i prezimenom popišu sve žrtve tog krvavog masakra nisu obavili svoj posao. A sada se ide dalje pa njih 2.255 (ili možda i više jer je ozbiljniji rad na tome počeo pedesetak godina kasnije, kada mnogi svedoci nisu bili živi) nevinih žrtava zaboravljaju, da ih makar kao 19. pomenu u Deklaraciji. Pomenutih četiri–pet mesta nije imale ukupno stanovnika koliko je u pet–šest dana oktobra 1941. streljano u Kraljevu. Neka mi bude oprošteno što sam upoređivao žrtve, jer je i jedna jedina nevina žrtva dostojna poštovanja. Moj greh je neuporedivo manji od onih koji su „zaboravili” da u tački 34. spomenu Kraljevo. I onda, zaborav po zaborav, Kraljevo postaje zaboravljen grad.

Lokalna vlast morala bi da bude u toku svih dešavanja vezanih za Kraljevo i da pravovremeno reaguje. Dok sami Kraljevčani ne budu digli glas u odbranu svojih tekovina i sećanja ne može se za Kraljevo očekivati ništa bolje.

Petar Ž. Terzić,

Kraljevo