Kako raspaliti čarobnu lampu

Priča o letu je i meteorološka, i astronomska. Prva je važna zbog vrućine, znoja koji je prati i odeće koja pomaže da se preživi, a druga bi trebalo da brine one koji još nisu naučili kako da preguraju najduži dan niti gde da provedu najkraću noć. A ta muka će nas zaskočiti upravo danas, 20. juna u 22.50 po srednjeevropskom vremenu.

Kada bi se neko sutradan pohvalio da je u kafani dočekao zoru, taj u publici ne bi izazvao zgražavanje niti pobudio divljenje i zavist. Slučaj bi se drukčije vrednovao ako bi četvrtak posvetio celodnevnom kafanskom zaludničenju (od uranka do zaranka) što bi po astronomima moglo biti čak 19 sati! To bi bilo pravo herojsko delo, mada prilično pogubno po buđelar i mentalno zdravlje, i za junaka, i za porodice onih koji su se odvažili da se inate i nadmeću sa sobom.

Ta ljudska muka je uočena odavno, ali uz letnji i zimski solsticijum – kako su smerni astronomi u antičko doba nazvali fenomene dugodnevice i kratkodnevice – nikad nisu smišljeni i izrazi za najkraću i najdužu noć! Možda zato što je u to doba radni narod noću samo spavao, a tek danju sanjao uz robovanje i nadničenje (kao i neizostavno bičevanje zbog „podizanja nivoa produktivnosti”)?

Noćni život

Letnji solsticijum baciće u očajanje i vlasnike beogradskih noćnih klubova, mada oni i prateći personal usluge ne naplaćuju „na sat”, već „na komad”. Ta vrsta provoda doneta nam je iz „prosvećene Evrope” tek krajem pretprošlog veka, ali nije stigla da se čvršće dohvati tla zbog uobročenih pobuna, dinastičkih i ideoloških prevrata... a ratovi i da se ne spominju.

Neki još pamte vreme kada su svi noćnici, osim radnika treće smene, bili sumnjivi i „operativno zanimljivi”, a legitimisanja bila sastavni deo noćnog provoda. Organi u svoje radne liste zbog učinka nisu beležili samo novogodišnju noć (po gregorijanskom kalendaru), niti su radnim danima u njih upisivali slučajno zatečene državne ili partijske funkcionere jer je to moglo imati nesagledive posledice po bezbednost zemlje i po sopstveno zdravlje (nažalost, nema podataka o radnim „učincima” u danima i noćima letnjih solsticija).

Zato je „iznađeno rešenje” da se nad svaki od noćnih klubova putem zavereničkih šaputanja nakači crveni fenjer, a zaštitni znak tog oduvek popularnog esnafa prati ih i danas, pa su im čak i povremeni gosti bili obeleženi karmom greha.

Zato se noćni život Beograđana odvijao po kućama, a najpoznatija je bila „žurka” u ateljeu vajara Petra Palavičinija na Kopitarevoj gradini juna 1929. godine, možda baš u vreme letnjeg solsticija, na kojoj je počasna gošća bila čuvena Žozefina Beker.

Treća smena

Zbog nedoumice šta je to „noćni rad” – a tumačen je oduvek na štetu noćnika – država je udenula u zakon da je to rad od 22 uveče pa do 6 časova ujutru bez obzira na trajanje obdanice (ili u ovom slučaju „obnoćnice”), pa radni narod nema razloga za bojazan zbog samovolje plemenitih poslodavaca.

Od ovoga su izuzeti jedino oni i one što rade isključivo noću, kao i njihove mušterije, ali to je već neka druga priča i drugačiji paragrafi.

Nego, gde ćete noćas u provod?