Preko priprema iz matematike do kandži pedofila

Četrnaestogodišnji dečak je voleo da na internetu igra fudbal, ali nije voleo da vežba matematiku. Ova kombinacija odrazila se na ocene, zbog čega su mu roditelji ograničili vreme koje može da provede za kompjuterom. Kada se požalio ekipi s kojom je igrao-igrice, jedan od članova tima ponudio je pomoć – objašnjavaće mu matematiku onlajn. Dečak je popravio ocenu, a „drug”, koga je znao samo virtuelno, nastavio je da ga sprema i za prijemni ispit za upis u srednju školu. Kada su stigli rezultati upisa, bilo je vreme da proslave i da se posle devet meseci upoznaju uživo. Ali bio je to i trenutak kada je brižni onlajn prijatelj skinuo masku iza koje se nalazio – pedofil.

Ova nije scena iz nekog filma ni odlomak iz knjige, ovo je jedan od slučajeva s kojim su se susreli zaposleni u Nacionalnom kontakt centru za bezbednost dece na internetu. Za sedam godina koliko postoje, dobili su više od 40.000 poziva u pomoć ili makar savet za izlazak iz neugodne situacije. U 550 slučajeva morala je da reaguje policija ili tužilaštvo jer su posredi bila teška krivična dela poput – pedofilije, dečje pornografije, zloupotrebe fotografija, ucena, pretnji…

– U ovom digitalnom dobu, nažalost, deca najviše slobodnog vremena provode na društvenim mrežama, odnosno na internetu. Ono što je problem jeste što su deca digitalno vešta, ali nisu digitalno pismena. Zapravo, nisu psihološki i emocionalno zrela da prepoznaju prevare, manipulacije, rizike koje im prete na internetu. S druge strane, znanje roditelja o dešavanjima na društvenim mrežama, platformama za video-igre, čet-sobama… na niskom je nivou. Naravno, niko nije sasvim bezbedan, ali moramo da smanjimo taj rizik. A najbolji put jeste edukacija, odnosno da imamo što više informacija o merama zaštite, kako da reagujemo kada se nađemo u takvoj nekoj situaciji, kome da se obratimo – kaže kaže za „Politiku” Emina Beković, koordinatorka Nacionalnog kontakt centra za bezbednost dece na internetu pri Ministarstvu informisanja i telekomunikacija.

Današnja deca, nije preterivanje, čim dobiju mobilni telefon, moraju da uče i kako da reaguju kada naiđu na nepoželjan sadržaj, šta da rade kada ih kontaktira nepoznata osoba, kome da se obrate ako neko zloupotrebi njihove fotografije… A roditelji, ističe naša sagovornica, moraju da budu upućeni u onlajn aktivnosti svoje dece i da izbegavaju zabranu korišćenja interneta kao rešenje, jer upravo iz straha da će ostati bez kompjutera ili mobilnog telefona mnogi se odluče da ne prijave neugodnosti iz virtuelnog sveta.
– Mi sad samo možemo da spasimo svoju decu samo tako što ćemo da ih naučimo kako se ponašaju u ovom vremenu. I desiće se, poslaće im neko ružnu sliku, ali treba da znaju kome i kako da prijave, da odmah blokiraju tu osobu i naučiti ih da odmah prijave roditeljima. Neophodno je stvoriti poverenje između dece i roditelja. To je ključ. Takođe, potrebno je da ohrabrujemo ljude koji rade u prosveti da razgovaraju s decom, jer bez obzira na to što su odrasli manje vešti u smislu digitalnih tehnologija, imaju više životnog iskustava. Istraživanje koje je rađeno prošle godine pokazalo je da se deca, kada imaju problem na internetu sa zloupotrebom, prvo požale nastavniku – kaže Emina Beković i dodaje da se njen tim rado odaziva na svaki poziv škole kako bi održali predavanja i učenicima i roditeljima o opasnostima koje vrebaju na internetu.

Praksa pokazuje da predatori najviše vrebaju na onim mestima na kojima je najveći broj dece – u virtuelnom svetu to su društvene mreže i platforme za igranje igrica. Upravo tu se dogodi najveći broj krivičnih dela poput dečje pornografije, vrbovanja, zloupotreba fotografija…

– Nešto što nam je nekad izgledalo sasvim bezazleno i nešto što je u našem mentalitetu, to je sad opasno. Mi smo skloni, kad nam se dete rodi, da ga fotografišemo i postavljamo te fotografije na društvene mreže, da ih šaljemo rođacima, prijateljima… Recimo, kada nam je dete selo prvi put na nošu ili da objavimo njegovu fotografiju dok razgolićeno uživa na plaži. I nama je to simpatično. Ali moramo da budemo svesni da kada jednom nešto postavimo na internet to ostaje tamo zauvek. To je ta digitalna senka, nešto što vas prati ceo život i nikad ne znate ko će čuvati vaše fotografije, ko će ih zloupotrebiti. Imali smo slučajeve da neki roditelji ne znaju da su fotografije njihove dece već četiri godine na nekom pedofilskom sajtu. A najviše se zarađuje i najprodavanije su fotografije novorođenčadi do četvrte godine. Takve fotografije pedofili najviše traže i najviše žele da plate – priča Emina Beković i dodaje i da simpatične fotografije iz detinjstva koje su roditelji objavili na nekoj društvenoj mreži kasnije mogu da postanu razlog zbog kog će dete postati predmet ismevanja, pa i maltretiranja među vršnjacima.

Upravo fotografije i video-snimci najviše problema stvaraju i tinejdžerima. Nisu retki scenariji po kojem deca, misleći da se dopisuju sa svojim vršnjakom, šalju fotografije ili snimke koje kasnije postanu predmet ucena.

– Posebno ako se neko zaljubi, pa uz te ucene idu ređe iznude novca, ali se češće traži od dečaka ili devojčica da se fotografišu obnaženi ili da snimaju neke seksualne radnje… I ta deca, nažalost, od tog stida i srama, a pre svega osećaja krivice, ne povere se nikome, misle da će to samo od sebe prestati. A zapravo ulaze u jedan začarani krug sve dublje i dublje. Ono što smo mi, odnosno država, hteli da postignemo jeste da zaštitimo tu decu i zato je naš broj telefona 19833 anoniman. Na taj način ohrabrujemo decu koja trpe ta teška zlostavljanja da se jave, a da ne moraju da nam se predstave, već samo da nam daju što više informacija o zlostavljaču – naglašava naša sagovornica.

Nije moguće uraditi foto-robot pedofila – oni žive i u malim i u velikim gradovima, dolaze i iz srećnih i iz disfunkcionalnih porodica, više ili manje su obrazovani… Ne sede samo u osamljeni u svoja četiri zida, već mogu biti svakodnevno pred očima javnosti. Zbog pedofilije procesuirani su u Srbiji i porodični ljudi, novinari, medicinski radnici, sveštenici…

– Pre šest godina javila nam se žena iz jednog manjeg mesta u Srbiji, čiji je muž intelektualac, jer je u njegovom laptopu pronašla više od 150 fotografija dečje pornografije. Spakovala kofere i izašla iz stana, do tog momenta nije znala s kim živi. To su takve situacije koje ni mi, odrasli, ne bismo mogli možda da prepoznamo kao opasne, a zamislite tek deca – dodaje Bekovićeva i ističe da ne postoji ni foto-robot dece koja će upasti u zamku predatora. Ni žrtve nisu samo usamljeni tinejdžeri čija se porodica raspada zbog teškog života.

Postoji li uopšte tragovi koji bi mogli da ukažu da se iza ekrana nalazi predator? Naša sagovornica kaže da razlog za crveni alarm treba da bude ako tokom dopisivanja stigne pitanje da li ti ovu prepisku čitaju roditelji.

Višnja Aranđelović

ANTRFILE

Pozovi i prijavi

Ukoliko vam neko šalje neprimeren sadržaj ili vas ucenjuje da će podeliti vaše lične fotografije, sačuvajte dokaze, fotografišite ekran i obratite se Nacionalnom kontakt centru za bezbednost dece na internetu. Njihov broj telefona je 19833, a možete s njima kontaktirati putem imejl-adrese bit@mit.gov.rs ili putem „Fejsbuka”, „Instagrama” i „Tiktoka”.