Sada je vreme da Evropa Srbiji vrati dug.

„Ono što je u srednjem veku za Srbiju učinio Sveti Sava pred inostranstvom, to je ovih dana učinio Nikolaj pred Anglikancima”, rekao je Mihajlo Pupin o jeromonahu Nikolaju Velimiroviću, koji je kao član srpske misije u Engleskoj, tokom Velikog rata, zdušno radio na pridobijanju saveznika u Evropi. Dan o kom Pupin govori je proslava Vidovdana 1916. godine, jedan od najznačajnijih događaja u radu naše misije u Engleskoj. A duša ove proslave bio je sam Nikolaj. Praznik „Dan Kosova”, kako su ga Englezi nazivali, obeležavao se u svim većim gradovima i pokretao je na darežljivost. Prodavan je „Vidovdanski cvetak”, a u svim engleskim crkvama prikupljan je novac u korist napaćenih i izmučenih srpskih vojnika i naroda. U Londonu proslava je bila i najsvečanija. Svečana liturgija održana je u Katedrali Svetog Pavla, ali se prvi put desilo da jedan stranac druge konfesije govori u hramu, i to u prisustvu kralja Džordža Petog i sve ugledne engleske aristokratije.

Za predukaonicu je Nikolaj izašao u najprostijoj monaškoj rizi, pogledom je prošao okupljenim svetom i počeo besedu „Duša Srbije”. Čitav dan ranije, reče, proveo je razgledajući taj veličanstveni hram, ponos Engleske i hrišćanstva i video da je sagrađen od najskupocenijeg materijala, donesenog iz raznih krajeva imperije u kojoj sunce ne zalazi..., da je ukrašen zlatom i dragim kamenjem... i uverio da se s pravom ubraja u jedno od arhitektonskih čuda sveta...

„No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje sa Balkana, u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovoga! Nasta onda tajac, zbunjenost i žamor podsmeha, na šta Nikolaj široko mahnu rukom i sve se utiša, pa iz džepa monaške mantije izvadi fotografiju i okrenu je narodu.

 „Taj hram se nalazi u srpskom gradu Nišu i zove se Ćele-kula. Taj hram je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda. Naroda koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru, na južnoj kapiji Evrope. A kad bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak, i svaki Srbin bi danas mogao podići ruku i pokazati: ’Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma’. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno. Mi smo tupili našim kostima turske sablje i obarali divlje horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu. I to, ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Širera. Za sva ona bela i crvena stoleća u kojima je Evropa vršila reformaciju vere, nauke, politike, rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kada je Evropa vršila smelo korigovanje, i bogova i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno. Kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim, braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže.

Na Vidovdan 1389. godine srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu polju na branik hrišćanske Evrope i dao život za odbranu hrišćanske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje. Gde su? Izginuli braneći Evropu. Sad je vreme da Evropa vrati taj dug”, govor je za pamćenje na Vidovdan 1916. godine, tada jeromonaha Nikolaja Velimirovića.