Kolubarac pred novim „rođenjem"

Pecka, Rožanj – „Kada bude novi potop, srpska Nojeva barka, izvesno je, krenuće iz ’luke’ podno vrha Rožanj, sa Sokolske planine, nadomak Pecke, varošice u vencu valjevskih planina, ne tako daleko od Drine. A svojevrsni srpski Noje biće Igor Rabat, veterinar iz Pecke, čovek koji je ceo svoj život, i u srcu i na delu, vezao za prirodu i životinje... Pod svodovima staje simboličnog naziva „Arka”, u poljoprivrednom gazdinstvu „Sokolske kolibe” lociranom na 880 metara nadmorske visine ispod Rožnja (973 metra), najvišeg vrha Sokolske planine, Igor već godinama gaji autohtone srpske rase domaćih životinja, bogat genetski resurs čijem opstanku daje nemerljiv doprinos.”

Ovako je u „Politikinom” magazinu dole potpisani u novembru 2020. počeo nesvakidašnju priču o utočištu gotovo izumrlih vrsta i rasa domaćih životinja lociranom u vencu valjevskih planina... Sledi nastavak koji bi mogao da ostane zabeležen u istoriji srpskog stočarstva.

Naime, nedavno je u „Sokolskim kolibama” svet ugledalo žensko tele, kolubarsko goveče, potomak nastao ukrštanjem buše i podolskog govečeta. Kolubarsko goveče je autohtona rasa koja je sa naših prostora nestala pre više od šest decenija, ali ju je Igor Rabat posle pet godina mukotrpnog rada i istraživanja, po svemu sudeći, uspeo da vrati...

– Buše i podolaca je sve manje u Srbiji i niko nije pokušao da radi njihovo ukrštanje. Ja sam se odlučio na taj korak i dobili smo, uslovno rečeno, prvo kolubarsko goveče. Ovo prvo tele je samo osnova za dalji rad i istraživanje. Fotografije ove rase goveda, koje postoje, jesu crno-bele, ali prvi utisak je da smo dobili tele sa određenim karakteristikama kolubarskog govečeta. Ono je svakako veće od teleta buše, a manje od mladunca podolca. Mislim da idemo u dobrom pravcu – smatra Rabat.

Dodaje da ne može prva generacija da bude čisto kolubarsko goveče, kao što je nekada postojalo. Plan je da kada se, za otprilike godinu dana od teleta formira odrasla životinja, uradi njen DNK profil i uporedi sa DNK profilom skeleta kolubarskog govečeta koje je pre više od jednog veka prešlo Albaniju...

– Nakon toga ćemo tačno znati šta to treba da popravimo, smanjimo ili dodamo više udela buše ili podolca da bi dobili goveče najsličnije kolubarskom – navodi Igor Rabat, ističući da mu je cilj da na Rožnju dobije bar desetak grla ove rase, neku vrstu muzejskih eksponata.

Za to će mu, kako kaže, biti potrebno još desetak godina rada na selekciji, kako bi od grla koja budu dobijena, a na osnovu njihove morfologije i fizionomije, kao i na osnovu naučne literature i fotografija mogao da izabere ona koja najviše odgovaraju nekadašnjem kolubarskom govečetu.

Kolubarsko goveče, u narodu poznatije kao kolubarac, deo je nacionalne istorije, oformljeno je u u periodu između 1820. i 1835. godine. U vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića u Srbiju, na planinu Maljen, uvezen je zapat priplodnih podolskih goveda radi povećanja proizvodnje mesa i mleka, jer je tada na ovdašnjim pašnjacima boravila samo buša. Tako je došlo do ukrštanja buše i podolca i nastanka kolubarskog govečeta. Nešto sitnije od podolca, sive ili sivo-smeđe boje, sa specifičnim vilastim rogovima, bilo je to odlično radno goveče, jake građe, sa izuzetnom izdržljivošću i sposobnostima za vuču. Utovljena grla ove rase su tokom 19. veka izvožena iz Srbije u Austrougarsku i Tursku. U Prvom svetskom ratu kolubarska goveda pratila su srpsku vojsku na teškom putu preko Albanije... Prema popisu iz 1847. godine, u Kneževini Srbiji bilo je 672.732 grla kolubarskog govečeta ili 4,6 grla po poreskom obvezniku. Sa mape srpskog stočarstva kolubarsko goveče je nestalo 1961. godine.

Odnedavno, u „Sokolskim kolibama” na Rožnju, podno Sokolske planine, na putu je da se ponovo pojavi...