Srbija je zdravo jezgro Balkana

Demokratija je pojam i reč najviše kompromitovana u modernom svetu. Doduše i liberalizam. Od izvornih značenja ovih pojmova ostale su samo ljušture koje velike sile zapadnog sveta koriste da legitimizuju svoje nedemokratske i apsolutno neliberalne politike. Ako je klasični liberalizam, od Džona Loka do Džona Stjuarta Mila, pravo svakog čoveka ili svake zajednice na svoju posebnost, pravo da svako bude kovač svoje sreće, onda je izvoz demokratije manipulacijama ili, još češće silom, upravo njegova negacija. Arogancija moći u predstavama o civilizacijskoj supremaciji Zapada zapravo je urušila njegove sopstvene temelje i autoritet kolevke uzvišenih ideja prava čoveka, demokratije, pa i onog ekonomskog načela lese fer, koje je pretvoreno u direktni diktat da morate da želite ono što vam mi kažemo ili naredimo, kaže u razgovoru za „Politiku” politički filozof Dragoljub Kojčić.

Koncert velikog Nika Kejva je održan u Beogradu i kažu da je Nik bio u formi. Kritičari vlasti, međutim, nisu mogli da se pomire što je pevao u „Beogradu na vodi”?

Koncert Nika Kejva bio je muzički događaj u evropskim razmerama i, poput nedavnog gostovanja megagrupe „Ramštajn”, služi za ponos Srbiji i Beogradu. Podsetimo se i da su svetski sopran Ana Netrepko, Bočeli i Mariza takođe u zadnje dve godine pevali pred našom publikom. Pohvalno je za bilo koju vlast, u bilo kojoj zemlji, da u svojoj koncertnoj i kulturnoj agendi ima takva imena. Ne znam zašto bi nekome bilo žao što je fantastični koncert Nika Kejva, koji je, kao i koncerti prethodno pomenutih umetnika, okupio i posetioce iz regiona, predstavljao temu za politička preispitivanja. To me podseća na period kada su zidovi u kulturi predstavljali najneprobojnije barijere u Evropi. Otkud sada u Srbiji, koja je primer kulturne otvorenosti za razliku od nekih zemalja Evropske unije koje su skidale Čajkovskog sa programa, recidivi totalitarne ograničenosti? Kultura je mesto susreta, što bi rekao Martin Buber, a ne deoba.

Ne verujem da se Kejv učlanio u SNS i verovatno nema pojma ni o Vučiću, ni o Geozavodu. Gde je Kejv trebao da održi koncert, da bi svi bili zadovoljni i koliko ova rasprava govori o malograđanštini i podelama u srpskom društvu?

Pa šta i da se učlanio? Da li bi to umanjilo njegov značaj? Kejv je u Londonu gledao projekciju filma „Majka i sin”  ruskog reditelja Aleksandra Sokurova i, po sopstvenom svedočenju, bio toliko dirnut da je plakao od osmog minuta do kraja filma. Da li ga zbog treba uhapsiti kao ruskog agenta? Da li su Dario Fo, Peter Handke, Mikis Teodorakis, Solženjicin ili Harold Pinter nepoželjni zato što su u svojim etičkim stavovima podržavali Srbiju u vreme izolacije i orkestrirane srbofobije iz takozvanog demokratskog sveta? Tako su segmenti ovdašnje opozicije, tanki u svome poznavanju kulturnih metonima u Srbiji, pogrdno govorili o Marinkovoj bari, ne znajući da je oluja nad njenim nebom bila inspiracija Jovanu Bijeliću za jednu od najznačajnijih slika srpskog ekspresionizma. Da, malograđanština je stanje svesti kome je najvažnije da sledi umišljene uzore „velikog sveta”, snishodljivo se krevelji na licemerno tapšanje po ramenu i kulturnu osećajnost podređuje političkim kriterijumima sa istih adresa. Upravo takav potkulturni stav i neshvatanje da je svetlost kulture jedina sigurna staza i vezivno tkivo jednog društva nastoji da cepa zajednicu na „krug dvojke” i ostatak Srbije. Kao rođeni Dorćolac dobro poznajem njihovu političku genealogiju i titoističke epizode kad nisu ni pominjali Crnjanskog i Nastasijevića, Đorđa Krstića.

Vi, recimo, podržavate Vučića. Da li biste otišli na Kejvov koncert da ga je organizovao u nekom opozicionom zabranu?

Lično i porodično bio sam protivnik komunističkog režima. Da li je zbog toga što je Tito „gradio” halu „Pionir” ili Palatu sportova nije trebalo da idem na koncerte „Status Kvoa”, „Dip Parpla”, Santane, Erika Bardona? Namerno pišem fonetski da pokažem da srpski identitet i naša kultura nisu u opozitu ni prema Zapadu ali i da je apsolutno nebitno gde se kultura događa. Rekao bih: kultura se događa u kosmosu i iznad vremena. Neshvatljivo je da neko u kriterijume za procenu da li će otići na neki koncert ili izložbu temelji na pitanju ko je na vlasti u državi ili u opštini na kojoj je koncertna dvorana. Da, ja podržavam Aleksandra Vučića a otišao bih na bilo koji kvalitetan kulturni događaj u nekom „drugom zabranu”, sa drugim performerima, glumcima ili pevačima. U meni takve prepreke ne postoje. Mome horizontu kulture pripadaju i Mađeli, i Fehmiju, kao što ne pravim etničke ili verske razlike. Uvek govorim o grandioznom talentu i nesalomljivoj etici Enesa Halilovića. I da se razumemo, nije Vučić uložio napore da Srbija bude regionalno kulturno središte za članove SNS-a, za svoje pristalice ili samo za svoje sunarodnike. On ima univerzalističko razumevanje kulture i sve ove pomenute domete gradi za sve građane ove zemlje, za one koji ga razumeju i one koji ga ne razumeju, koji ga vole i koji ga ne vole, za većinu građana ove zemlje i za najtananije i najmalobrojnije manjine podjednako. Da preokrenem vaše pitanje: pa zato ga i podržavam, a ne one koji bi da dele Srbiju i njene građane na nekakvu umišljenu elitu i valjda plebejce.

Da li mislite da upravo ovakvo ponašanje antivučićevske elite koja sebe smatra građanskom, najviše šteti upravo opoziciji. Da li je Vučić toliko superioran ili je opozicija toliko nedorasla?

Kada smo 1990. pokrenuli časopis „Država”, bilo nam je jasno da će to biti, kako su pevali „Bitlsi” – „The Long and Winding Road”. U jednom trenutku opozicija je bila toliko bezidejna da sam napisao editorijal „Konkurs za novu opoziciju”. Mislim da je današnja opozicija takođe zaslužila jedan takav naslov. Nedovoljno je da samo žele na vlast. Mislim da zato i mrze Vučića jer im smeta u ostvarivanju te želje. Još nisam čuo da imaju šta konkretno da mu zamere i da kažu šta bi to oni uradili da su na njegovom mestu. Baš ni slovca. Srbija je suviše ozbiljna zemlja da bi mogla da stane u njihove male snove. Valjda će jednoga dana iz opozicionih klupa moći da se čuje neka suvisla tirada umesto galame, psovki i nedemokratskih peformansa.

Ako je Kejv promašena tema, kritike koje se tiču učestalog nasilja od strane roditelja u školama su potpuno osnovane, naročito posle tragedije u „Ribnikaru”. Zašto je u školama sistem zakazao?

Nasilje je oblik čovekovog ponašanja sa kojim se suočavaju i pokušavaju da ga reše prosvetne i kulturne ustanove svakog društva. U nordijskim zemljama nisu dozvoljene čak ni igračke koje bi mogle da ga podstiču. Naravno, filmovi i mediji, kontradiktorno svojim pretpostavljenim civilizacijskim misijama, nehotice predstavljaju nasilje kao činjenicu života. Mnogi autori deo problema vide u neodgovarajućem školskom sistemu. Kroz školu deca zapravo treba da upoznaju društvo, stvore modele ponašanja i hijerarhiju vrednosti koja će ih zaista formirati u zrela i odgovorna ljudska bića. Ali kada u jeku evropskog šampionata u fudbalu čujete da ceo stadion poziva na ubijanje Srba, a međunarodne institucije sa prave gluve, teško je pronaći formulu za suzbijanje agresivnosti.

Kada govorite o srpskom pitanju i demokratiji, potencirate da je demokratija postala izgovor za legalizaciju savremenih nepravdi i međunarodnog nereda. Taj nered je toliki da se nadam da će planeta postojati i na jesen. Vučića i stranci sve češće citiraju kao razumnog lidera koji upozorava da će narednih nekoliko meseci biti presudno za svet.

Treba li mi danas da štitimo izvorne političke principe Zapada od uzurpatora koji ih falsifikuju a koje susrećemo u bezličnim i skrivenim džepovima duboke države, energetskim i finansijskim magnatima i proizvođačima oružja koji ne razlikuju Loka ili Mila od Prljavog Harija, a za Dejvida Koperfilda iz Dikensovog romana misle da je popularni iluzionist i mađioničar. Pravo pitanje na ovu temu je: gde su danas intelektualne veličine poput Sartra, Rasela, Markuzea i ranog Čomskog da zaustave skretanje ovog svetskog voza koji nas vodi u provaliju? Vučić je nesumnjivo u najkomplikovanijim okolnostima za našu zemlju sačuvao vitalne nacionalne interese i pogurao zemlju putem uspona koji nema presedana. Njegova politika pružila je nadu ljudima da je ostvarivo ono što se obeća. Od mnoštva nekadašnjih obećanja i fraziranja da Srbija ulazi 2007. godine u Evropsku uniju, da ćemo 2008. godinu, usred Enron ekonomske krize, da iskoristimo za napredak, pokazalo se da nema ništa. Spoj nepokolebljivog patriotizma i pragmatičnog i realističnog izvođenja te ideje donelo je opipljive rezultate. Ali i principijelno ponašanje pred međunarodnom zajednicom koja je već odavno poljuljana u orijentaciji šta je istina, šta je pravo i šta je pravda, srpski glas čuo se kao poslednje utočište smisla naspram trikova. Koliko god je to, što bi rekao Skot Pek, put kojim se ređe, i da dodamo teže ide, to je jedino oruđe za našu zemlju, ali i uzor za sve narode koji su željni autonomije. Zaista, ako ovaj svet neće da iščezne u nuklearnoj prašini, upravo principi na kojima Vučić zasniva svoju politiku predstavljaju temelj budućnosti čovečanstva. Nije bitno kolika je Srbija zemlja, ali je radijus njenog autoriteta dopro do većine čovečanstva. Zar će to spinmajstori naših protivnika moći da sakriju?

Zašto je Srbija odjednom izložena brojnim pritiscima, od rezolucije u Srebrenici, pokušaja prijema Kosova u Savet Evrope i prijema Prištine u parlamentarnu Skupštinu NATO-a? Da li postojeće garniture u Americi i Evropi pokušavaju da završe posao na Balkanu pre američkih izbora?

Strukture svetske moći odavno se ne zasnivaju pravdi, činjenicama i na pravu. Sve je izvrgnuto naopačke, počevši od prećutkivanja „Oluje”, bombardovanja naše zemlje 1999, priznavanja takozvane države Kosovo, tvrdnji o demokratskoj i pravnoj kvalifikovanosti Prištine za članstvo u Savetu Evrope… Izbori za Evropski parlament pokazali su da su bili opravdani strahovi administracija u nekim zemljama članicama da će doći do barem delimične promene u nekim segmentima politike prema Srbiji. Oni koji su imali obaveze prema albanskim lobistima i dugogodišnjim apanažama koje su odatle stizale gledaju da se razduže dok su na vlasti. Američkim izborima možda započne istorijski ciklus u kome će naša spoljna politika imati nove prilike, a gore od ovoga što trpimo tri decenije ne može biti.

Mislite li da je Svesrpski sabor pravi odgovor na te pritiske?

U regionu zapadnog Balkana Srbija ima ključnu političku, ekonomsku i kulturnu ulogu. To su tri bedema srpske suverenosti ali i kost u grlu onih koji spletkare i pletu nečasnu mrežu oko nas. Srpski sabor je pokazao da takva politika nije iluzija i da ima unisonu podršku Srba koji su od devedesetih pocepani u nekoliko država, ali nikad jedinstveniji u identitetskim i koordinacionim sponama. Upravo zbog toga Srbija može da neguje principe uvažavanja svih etničkih zajednica dok se zemlje u okruženju ponašaju diskriminatorno prema pripadnicima našeg naroda. Ali Dejtonski sporazum nema alternativu ako građani Federacije BiH prepoznaju miran i prosperitetan suživot kao svoj najvažniji interes. Srbija je zdravo jezgro Balkana. Ovaj sabor je pokazao kojoj politici srpski narod veruje i daje bezrezervnu podršku.