„Mali raj" Ivana Vučkovića

Leposavska reka, Leposavić – Na samo kilometar od centra Leposavića i stotinak metara od glavnog magistralnog puta koji iz pravca Kosovske Mitrovice vodi ka Jarinju, svoj mir posle napornog dana, nalazi Ivan Vučković (48), diplomirani profesor srpskog jezika i književnost, novinar i radnik Kulturnog centra „Sava Dečanac” u varoši na krajnjem severu Kosmeta.

Domaćinstvo vodi njegov otac Stojadin (76), koji je ovde pre 13 godina napravio kuću.

Kaže da mu je bilo „tesno” u stanu, u zgradi, jer je navikao da stalno nešto radi i privređuje. Pre četiri godine mu je preminula supruga Milomirka, ali mu, „radost donose unuci, sin Ivan i snaja Marija”.

– Snaja i unuci su svakog dana ovde, dolazi mi i ćerka sa zetom i unucima. Radim u bašti i oko svega što je potrebno za jedno domaćinstvo – govori Stojadin, penzioner Flotacije rudnika „Trepča”, dok u predvečerje sedimo u dvorištu, u hladu vrba, jova i bagrema, uz šum Leposavske reke, koja izvire gore podno Žute prle.

Svu lepotu u dvorištu, bašti i radionici u kojoj je sve pod konac, kao i u maloj pekari sa roštiljem, osmislio je sin Ivan. S porodicom živi u stanu u Leposaviću, ali svaki slobodan trenutak provodi u „malom raju”, koji je njegovih ruku delo. Uz posao u Kulturnom centru, gde je osmislio šest manifestacija i idejni je tvorac Nagrade „Sava Dečanac”, skoro dve i po decenije radi kao novinar. Kamerom je zabeležio sva događanja u Leposaviću, obišao je i svako selo i zaselak u opštini, a može da se pohvali najbogatijom video-arhivom u kojoj je „posložio” svaki dan u prethodne 24 godine.

– Nema događaja od 2000. koji nisam propratio. Bilo da je reč o političkim, kulturnim ili sportskim dešavanjima ili protestima Srba s kojima delim poratne godine. Posebno sam ponosan na dokumentarni film „Priča o nestajanju”, gde sam opisao nestajanje sela kroz žene obavijene maramama, koje i sada možete videti u selima podno Kopaonika, Rogozine i na Kosovu i Metohiji. Beležio sam život seljaka domaćina, vrednog poljoprivrednika, čiji je stub žena koja nosi maramu, ne skida je do kraja života, a samo marami promeni boju. To su marame koje nose svakog dana, za radost, za neko slavlje, ali i one crne, koje su znak žalosti. Godišnje sam radio oko 50 reportaža, jer moja profesionalna misija je da običnog čoveka ovekovečim na malom ekranu sa svim njegovim radostima i patnjama i da sve životne sudbine prikažem na istinit način – govori Ivan Vučković.

Ponosan je, kaže, i na više od deset godina rada koje je posvetio dokumentarnim emisijama za Ministarstvo informisanja, ali i na svoje „Korene”, „Zapise sa izvora”, emisiju „Afirmacija”, kao i na vlastitu produkciju pod nazivom „Petresa”.

Okrenuo se, priča, mirnijem životu, svom „carstvu” u Leposavskoj reci, gde se bavi proizvodnjom zdrave hrane i gde u dvorištu rađaju jabuke, kruške, trešnje, višnje...

– Za sve ove godine upoznao sam mnogo ljudi, video sam da je zemlja blagodat, kojoj treba da posvetimo vreme i ljubav da bi nam uzvratila. To je isto kao i sa čovekom. Dobijamo onoliko koliko mu dajemo. Okrenuo sam se baštenskim poslovima, pa u dva plastenika uzgajam luk, papriku, paradajz, krastavac, onoliko koliko je dovoljno za jedno domaćinstvo. Sve je na prirodnoj bazi – govori Ivan.

Ponosan je i na svoju radionicu u kojoj obrađuje crveno drvo šljive, oraha i bagrema iz njegovog zabrana u Gnježdanu, ili mu prijatelji i kumovi poklanjaju. Obrađuje drvo od sušenja na tavanu ili napolju, do finalnog proizvoda. Kaže da mu je „mentor u stolarstvu” Ljupče Radojević iz sela Donji Krnjin, kod koga uvek rado odlazi po savet.

– Stolar sam pripravnik – uz osmeh kaže Ivan, dok sedimo u letnjikovcu, ne obazirući se na tutnjavu oklopnih transportera specijalne jedinice kosovske policije, koji prolaze preko reke. Samo odmahnu rukom na taj teški zvuk policijskih vozila, na svakodnevicu koja pogađa svakog ko je ovde. Ne samo u Leposaviću i Leposavskoj reci, već i svuda gde je srpska duša.

Polako ispijajući crnu domaću kafu, slušamo Ivana, dobitnika dve Oktobarske nagrade opštine Leposavić, koji govori da „ništa ne bi postigao u životu bez žene Marije, male Vere, starije ćerke Petre, studentkinje koja je krenula očevim stopama i studira srpski jezik, i sina Pavla, gimnazijalca”.

Kada nema posla u bašti ili kada krenu hladni jesenji i zimski dani, piše priče, a knjigu planira da objavi sledeće godine. Ne krije da ga kao i sve koji žive ovde brine budućnost, ali da je rešen da na svojoj zemlji ostane, uz poruku da „uprkos svim teškoćama, jedan dom imamo, koji treba da negujemo i branimo znanjem, poštovanjem i ljubavlju”.