Bolonja razbila jedinstvo studija srbistike

Od našeg specijalnog izveštača
Tršić – Koliko ima srbističkih katedara na fakultetima u Srbiji, toliko je različitih planova i programa nastave, ne podudaraju se sasvim čak ni u delu koji je obavezan, a u onom izbornom ima stotinu raznovrsnih predmeta u ponudi i među njima ne postoji baš nijedan koji je isti na svim visokoškolskim ustanovama. Ozbiljne su i prevelike razlike u nastavi srpskog jezika i književnosti između pojedinih srbističkih katedara, to jest odseka i departmana na kojima stasavaju budući lingvisti, a situacija nije mnogo bolja ni kada je reč o visokoškolskim ustanovama koje obrazuju učitelje – potvrđuju posvećene i temeljne analize (ne)usaglašenosti planova i programa srbistike u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj predočene minulog vikenda na Petoj interkatedarskoj srbističkoj konferenciji u Tršiću.

To je najznačajnije godišnje okupljanje srbista u Naučnoobrazovno-kulturnom centru „Vuk Karadžić” koje otvara najvažnije, najbolnije i najkomplikovanije teme srbistike uopšte. Ova o planovima i programima provejavala je i na prethodne četiri konferencije, a sada, budući primarna, dobrano je osvetlila jaz koji je paradoksalno nastao i bivao sve veći u poslednje bezmalo dve decenije, otkako se i kod nas studira po bolonjskim aršinima. Bolonja na srpski način, fakat, dovela je dotle da je lakše nastaviti studije srpskog jezika i književnosti u inostranstvu, nego se prebaciti s jednog na drugi fakultet bilo kog univerziteta u Srbiji.

– Upoređenje predmeta i studijskih planova i programa pokazalo je preveliku neujednačenost, posebno u Srbiji, što pre upućuje na zaključak da su u pitanju katedre u različitim, a ne u istoj državi. Planovi i programi bili su mnogo usaglašeniji pre bolonjskog procesa nego posle njegovog uvođenja, iako je cilj bolonjskog procesa bio pre svega da se obezbedi mobilnost studenata i da se usklade nastavni planovi i programi, uz zadržavanje specifičnosti u prvom redu u okviru izbornih predmeta. A dogodilo se upravo suprotno: bolonjski proces doveo je do teško shvatljive šarolikosti kad su u pitanju ne samo planovi i programi nego i predmeti, čak i oni obavezni, a da se o izbornim i ne govori. Zbog toga je gotovo nezamisliv prelazak studenta s jednog u drugi srbistički centar, na primer u treću godinu, jer bi takav prelazak podrazumevao polaganje razlike od gotovo polovine položenih predmeta, ako ne i više – piše u Deklaraciji o univerzitetskim planovima i programima srbistike, dokumentu koji je utemeljen kao prvi presek stanja u praksi i stožer preko potrebnih promena na dobrobit studenata srbistike i srpske filologije.

Deklaracija je jednoglasno usvojena na stručnom skupu u Tršiću na kome su, kao i uvek, učestvovali nastavnici srbističkih katedara svih filoloških, filozofskih, učiteljskih i pedagoških fakulteta u Srbiji, računajući i kolege iz Republike Srpske i Crne Gore, kao i predstavnici Instituta za srpski jezik SANU, Odbora za standardizaciju srpskog jezika, Matice srpske, Srpske književne zadruge, Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, Ministarstva prosvete... Svima im je očito, i priznaju teško da objasne, da su planovi i programi nastave i učenja za srpski jezik i književnost potpuno identični u osnovnom i srednjem obrazovanju, a gotovo potpuno različiti na univerzitetskom nivou.

– Ponekad su razlike čak veće od sličnosti. Jednodušan je zaključak da se moraju iznaći načini da se te razlike, ako se ne mogu potpuno ukinuti, svedu na najmanju moguću meru kad su u pitanju obavezni predmeti. Jer, ako je srbistika nesporno u pogledu svog predmeta istraživanja jedinstvena nauka, logično je da bude suštinski jedinstvena i u nastavno-naučnom fakultetskom procesu – zaključeno je na konferenciji i zapisano u deklaraciji.

Da bi se došlo do usaglašavanja, kako je predloženo, nužno je da sve srbističke katedre održe zajednički sastanak na kojem će usvojiti obavezne zajedničke predmete (isti broj predmeta, isti naziv predmeta, jednak ili sličan broj časova, ujednačenu obaveznu literaturu i identičan broj ESP bodova – gde je to moguće). A zaključci s tog sastanka bili bi obavezujući za sve srbističke centre na prvoj doakreditaciji.

Sumirano je i da grupe na kojima se studira srpski jezik i književnost postoje u devet univerzitetskih centara, i to su: Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Novi Pazar, Priština (s privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici), Banja Luka, Istočno Sarajevo (Pale) i Nikšić. Pritom, istaknuto je da ne postoje dva fakulteta s podudarnim osnovnim predmetima i planovima i programima ni iz jezika ni iz književnosti, čak se ni nazivi predmeta s istim jezičkim ili književnim sadržajima ne podudaraju.

Budući učitelji, ili profesori razredne nastave, u Srbiji se obrazuju u Beogradu (sa odeljenjima u Vršcu i Novom Pazaru), Somboru (Univerzitet u Novom Sadu), Vranju (Univerzitet u Nišu), Leposaviću (Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici), Užicu i Jagodini (Univerzitet i Kragujevcu), a u Republici Srpskoj na dva fakulteta: pedagoškom u Bijeljini (Univerzitet u Istočnom Sarajevu) i Filozofskom (Univerzitet u Banjoj Luci).

– Iako je bolje, ni stanje sa planovima i programima jezika i književnosti na tim fakultetima ne može se smatrati dobrim – jer i tu, usaglasili su se srbisti, postoje velike razlike, a analiza je pokazala i da je predmet srpski jezik sveden na jednu školsku godinu, što je nedopustivo.

Procena je učesnika da je ovo bila možda i najbolja i najznačajnija među dosadašnjim srbističkim konferencijama u Tršiću, a svaka je bila od posebnog značaja i izazvala je buru u stručnoj javnosti i šire.

– Ovim, bukvalno rečeno, na neki način završavamo temu, ali ne završavamo posao. Jedna stvar je očigledna, to se i u zaključcima vidi, da se nikad nismo ni dogovarali o planovima i programima, da kako je došao akreditacijski sistem po Bolonjskoj deklaraciji, tako smo se mi sve više rasturali i svako je radio kako je mislio da mu najbolje odgovara. Budući da sam radio gotovo baš na svim univerzitetima, odlično znam kako se prave planovi i programi. U 90 odsto slučajeva pravimo ih prema nastavnicima, da im se obezbedi broj časova i tako dalje, i najveći problem jeste zapravo tu. Ali taj problem ćemo morati da prevaziđemo tako što ćemo imati bar jedinstvenu bazu. Ne može da se desi da sintaksa koja je položena, recimo, u Beogradu ili Kosovskoj Mitrovici, ne bude priznata u Kragujevcu, a to se i te kako događa – sumirao je prof. dr Miloš Kovačević, predsednik programskog odbora konferencije.

Tema predstojećeg skupa, najavljeno je, biće status srpskog jezika i književnosti u inostranstvu, „i jezički i politički jedna od neuralgičnih tačaka, s podtemama koje podrazumevaju lektorate i srpske dopunske škole u inostranstvu”, kako je predočio Kovačević. 

Brborić: Sve što smo čuli – vrlo je loše

Ozbiljnost i temeljna priprema, po oceni učesnika konferencije, znači elite srpske filologije, bile su očite prilikom svakog od ukupno oko 20 plenarnih referata i koreferata. Te predočene uporedne analize koje su potvrdile frapantnu neujednačenost počev od naziva predmeta, preko broja časova i semestara do sadržaja predmeta, biće sabrane u zbornik radova sa ovog skupa, čije se objavljivanje očekuje za godinu dana, uoči naredne, šeste Interkatedarske srbističke konferencije.

– Ako bismo izvodili zaključke na osnovu referata s ove konferencije, mogli bismo, na primer, reći da Novi Pazar nije u Srbiji, a moramo da učinimo što možemo, kao odgovorni pojedinci i odgovoran esnaf, svi srbistički centri, da kažemo gde se nalazimo, da skrenemo pažnju na probleme i zajedno vidimo kuda ćemo dalje, jer što smo ovde čuli nije dobro, vrlo je loše – kazao je prof. dr Veljko Brborić, urednik Pete interkatedarske srbističke konferencije.