Najveći stepen socijalne distance prema migrantima

Iako je Srbija zemlja tranzita za najveći broj migranata sa Bliskog istoka, a ne država u koju oni žele da se trajno nasele, brojna sociopsihološka istraživanja pokazuju da veliki broj naših sugrađana ima negativan odnos prema njima. Na ovo je nedavno upozorila i Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, koja se sastala sa šeficom misije Međunarodne organizacije za migracije Donatelom Bradić kako bi razgovarale o saradnji u oblasti izgradnje i jačanja mehanizama za zaštitu ljudskih prava i sprečavanja diskriminacije migranata. Poverenica je navela da su migranti svuda u Evropi u povećanom riziku od diskriminacije, što je potvrdilo i nedavno istraživanje institucije na čijem se čelu ona nalazi i koje pokazuje da veliki broj građana i dalje ima jake predrasude i izraženu socijalnu distancu prema migrantima, kao i da su migranti, zajedno sa ženama, Romima i pripadnicima LGBT populacije, najčešća meta na koju je usmeren diskriminatorni i govor mržnje. Upravo je zbog toga jedna od tema razgovora bio i položaj rastućeg broja stranih državljana koji dolaze u Srbiju da rade, a bilo je reči i o zajedničkim aktivnostima koje bi doprinele promeni vladajućeg narativa i smanjenju diskriminacije prema migrantima, pre svega kroz obuke za zaposlene u javnim institucijama koji rade sa migrantima u medijima. Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, samo prošle godine izdato je više od 51.000 dozvola za rad inostranim državljanima, dok je do maja ove godine izdato oko 14.000 dozvola – za isti period prošle godine strancima je izdato 20.431 dozvola za rad.

Kada su u pitanju izbeglice i migranti, u javnom prostoru dominantan je narativ „mi” i „oni”, ocenjuje viša savetnica za pravne politike centra „Ideas” Tamara Vlaskalin, koji je radio brojna istraživanja o odnosu građana Srbije prema izbeglicama. Ona ističe da je ksenofobija opasna, jer strah izaziva negativna osećanja koja se manifestuju kroz verbalno i fizičko nasilje.

„Mediji su idealan prostor za promociju humanosti i jednakosti, ali i za (re)produkciju ksenofobičnih uverenja. Kada je prvi veliki talas izbeglica sa Bliskog istoka ’zapljusnuo’ Srbiju 2015. godine, izveštavanje medija uglavnom je bilo pozitivno. Posledica toga je da su naši sugrađani imali puno empatije i gostoprimstva prema ovoj populaciji. Međutim, pet godina kasnije menja se izveštavanje medija, a potom i percepcija stanovništva. Afirmativnih priča o migrantima sve je manje, a u medijima počinje da dominira pet negativnih narativa – prvi je da će migranti ovde trajno ostati, što jednostavno nije istina. Oni žele da se što pre domognu Evropske unije i izuzetno mali broj njih je tražio i dobio azil u Srbiji. Istinu za volju, od kada je izbeglicama postalo teže da prelaze granicu zbog rigoroznijih kontrola granice, ovaj narativ je manje prisutan u javnom prostoru. Drugi narativ je da oni žele da islamizuju Srbiju, treći da migranti predstavljaju pretnju po srpsku kulturu, četvrti da šire zarazne bolesti, što je naročito bilo aktuelno za vreme pandemije virusa korona, a peti da među njima nema žena i dece. Posledica ovih narativa, koji nemaju podlogu u realnosti, jeste da su neki pokreti tipa ’Levijatan’ i ’Narodne patrole’ rešili da uzmu pravdu u svoje ruke i počeli verbalno i fizički da ugrožavaju migrante u izbegličkim kampovima”, upozorava naša sagovornica.

Podaci izvedeni iz studije Laboratorije za istraživanje individualnih razlika (LIRA) Filozofskog fakulteta u Beogradu o stavovima građana Srbije prema migrantima i izbeglicama sa Bliskog istoka pokazuju da više od trećine naših sugrađana veruje da postoji tajni plan za naseljavanje migranata, pa ne čudi podatak da 32 odsto njih podržava proterivanje izbeglica iz naše zemlje. Podaci takođe pokazuju da svaki dvanaesti građanin naše zemlje smatra da će oko 100.000 migranata dobiti azil i trajno ostati u Srbiji, a najveći broj naših sugrađana smatra da izbeglicama iz ratnog vihora treba dozvoliti samo kratkotrajno zadržavanje u našoj zemlji. Skoro petina stanovnika Srbije zalaže se za potpuno zatvaranje granica, a tek 12 odsto smatra da izbeglice treba da imaju ista prava kao i građani Srbije. Iako je studija koja je urađena na nacionalno reprezentativnom uzorku od 1.006 ispitanika i u čiji je uzorak ušlo i 30 odsto ispitanika koji žive blizu migrantskih centara u Srbiji, pokazala da veliki broj građana Srbije podržava pravo izbeglica da pobegnu od rata i daju sebi i svojoj porodici šansu za bolji život, zabrinjava podatak da se petina naših sugrađana uopšte ne slaže sa ovom tvrdnjom, što znači da je njihov stav u suprotnosti sa Univerzalnom deklaracijom UN o ljudskim pravima. Obeshrabruje i činjenica da se svaki sedmi građanin Srbije protivi ideji da ljudi imaju pravo da emigriraju u druge zemlje iz ekonomskih razloga, imajući na umu činjenicu da se veliki broj ljudi iz naše zemlje iseljava u zemlje Zapadne Evrope upravo iz materijalnih razloga.

Podsećanja radi, podaci UNHCR-a govore da je na vrhuncu izbegličke krize 2015. godine u našoj zemlji bilo 577.995 migranata sa Bliskog istoka. Godinu dana kasnije njihov broj je smanjen na 96.117, a 2017. godine registrovano je 6.199 migranata. U 2018. u Srbiji je boravilo 8.436 izbeglica, dok je 2019. godine registrovano je 12.937 migranata. Podaci Komesarijata za izbeglice i migracije Srbije govore da je od 1. januara ove godine do početka maja ukupno evidentirano 6.705 osoba, što predstavlja smanjenje za čak 73 odsto u odnosu na prethodnu godinu, kada je evidentirano 24.640 migranata. Države iz kojih oni najčešće dolaze su Sirija (41 odsto), Avganistan (27 procenata), Maroko (sedam odsto), Turska (4,7 odsto) i Pakistan (3,7 procenata).