Raštimovani orkestar

Fudbalska reprezentacija Srbije još jednom je, na utakmici s reprezentacijom Kipra, pokazala da za nju nema slabih protivnika. Svi su jači od nje, čak i oni koji su 125. na fudbalskoj listi. Već ko zna iz kojeg pokušaja selektor ne uspeva da sastavi tim  koji bi, makar koliko, ličio na fudbalski tim. Uvek ispadne raštimovani orkestar.

Doduše i fudbalska pravila nam ne idu na ruku: u toku utakmice ne može da se zameni svih 11 igrača. Fudbalski savez morao bi da se založi kod nadležnih evropskih i svetskih federacija da se ta pravila promene i da nam se omogući da u toku utakmice možemo da promenimo svih 11 igrača..

Selektor bi morao da pokuša da sa igračima trenira još ponešto umesto onoga što jedino trenira: kako da se fudbal vrati golmanu, odnosno napad na sopstveni gol. Pre svake utakmice selektor bi morao igračima da saopšti na koju stranu treba da napadaju. Da celo prvo poluvreme ne igraju s našim golmanom. Kad se pogledaju utakmice naše reprezentacije, vidi se da između 30 i 40 odsto svih akcija fudbalskih izabranika našeg selektora završava kod našeg golmana. Tako ispada da je golman najuposleniji naš igrač. To je 30 do 40 odsto uludo utrošene energije. Umesto da se ta i tolika energija uloži za napad na protivnički gol, ona se potroši na vraćanje lopte golmanu, pri čemu se često golman dovodi u nemoguću situaciju.

Na jedvite jade, ponekad uspemo da loptu iznesemo na protivničku polovinu, ali se odmah nađe neki od naših fudbalera, koji će je ubrzano, sa protivničke polovine, vratiti golmanu. Danas svi selektori u svetu koriste statistiku da izmere učinak tima ili svakog pojedinca. Naš selektor, izgleda, još ne oseća potrebu za tim. Zbog toga nam se iste greške tako često ponavljaju.

Kako neko uopšte može da očekuje bilo šta od fudbalske reprezentacije, kad u njoj nikad nema više od jednog do dva fudbalera koji uopšte mogu nekoga da predriblaju. Zbog toga se i dešava, kad se krene u napad, skoro svi naši fudbaleri se sakriju iza protivnika da ne bi dobili loptu. A ako je slučajno dobiju, oslobađaju je se najbrže što mogu kao vrućeg krompira, odmah pri prvom kontaktu s loptom, najčešće vraćanjem nazad.

Naši sportski novinari snose dobar deo krivice za takvo stanje u našem fudbalu jer ne pišu objektivnu kritiku nikakve igre naše fudbalske reprezentacije, već se „udvaraju” selektoru i igračima, pišu hvalospeve za katastrofalnu igru fudbalske reprezentacije. Zbog toga nam je fudbal vraćen na nivo beogradskog podsaveza.

Branislav Simonović,

Beograd