Kao i mnogo puta dosad: „malo nam je falilo"

S našom reprezentacijom ništa novo – opet nam je, kao i mnogo puta dosad, malo falilo, pa da „prođemo grupu”. Nije nam uspelo na svetskim prvenstvima 2010. u Južnoj Africi, 2018. u Rusiji i 2022. u Kataru, a sada ni na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj.

A uvek su naši fudbaleri, po rečima selektora, a i najavama reprezentativaca, odlazili spremni, jedva su čekali prvu utakmicu, ali su se među prvima vraćali kući s objašnjenjem da je samo pojavljivanje na takvim turnirima veliki uspeh za Srbiju, da treba da budemo ponosni na naše igrače i stručni štab... Tako je i sada, kada nismo izvadili kartu da budemo u vozilu u kome 16 najboljih evropskih selekcija nastvlja put ka evropskom vrhu.

Selektor kao i njegovi prethodnici

Selektor Stojković je ponovio, svojim rečima, ono što su i njegovi prethodnici kazivali posle bitaka u kojima su ne samo svi generali, nego i regruti, pametni. Do sada su se pitanjem šta i kako dalje uglavnom bavili oni s najvišim činovima u našem fudbalu. Ishod vidimo kakav je.

Odavno su nam potrebne polemike u kojima će bespoštedno da se lome koplja o budućnosti našeg fudbala, inače ništa neće da se popravi. Zašto bismo očekivali bolje rezultate, ako radimo sve isto? Dobro bi došla mišljenja i dobronamernih i zlonamernih, i stručnih i nestručnih, i zvanih i nezvanih. I ne treba da pitanje bez odgovora obezvređujemo. Bez pitanja, kako je još davno isticao čuveni sociolog Abraham Maslov, ne može ni da se nađe odgovor. I nije bitno ko i kada će da nađe rešenje.

Prvo pitanje koje se posle tri naše utakmice, slične kao jaje jajetu, na XVII evropskom prvenstvu u fudbalu, nameće jeste: zašto nemamo kreativne igrače? Nekada smo zamerali odnašnjim našim asovima da nemaju fizičku kondiciju, da umiru u lepoti... A  danas nema ko da se usudi da dribla. Ostali smo bez onih koje su nekada opisivali kao „pakere”, što su stvarali šanse saigračima... Sadašnji selektor je nekada bio baš takav igrač. Da sada igra fudbal, po njegovom opredeljenju na ovom turniru, kod samog sebe kao trenera ne bi imao mesto u timu.

U fudbalu su i danas potrebni dobri centaršutevi. Naš najveći majstor za to, a u svojim zlatnim godinama i na svetu, Dragan Džajić, u ovom trenutku predsednik Fudbalskog saveza Srbije, ne bi imao mesto u reprezentaciji, a verovatno ni u nekom klubu. Umesto „specijalista“ da pogode saigrača u čelo, kako je to on nekada umeo, sada je taj zadatak poveren bekovima, a od krila se traži da se pod obavezno vraćaju u odbranu. Igračima su pobrkane uloge.

Mi smo imali trojicu odličnih napadača (Mitrović je u Saudijskoj Arabiji, a tamo je i Kristijano Ronaldo, Vlahović je u Juventusu, Jović u Milanu), ali za 180 minuta nijednom od njih nije stvorena šansa. Uz to Mitrović i Vlahović važe za odlične skakače, a i Jović, iako je nižeg rasta, dobro šutira glavom (uostalom, jedini gol na ovom Evropskom prvenstvu dao je on i to baš na takav način).

Treba imati nezamislivu hrabrost i veru u sebe, pa da se ne podlegne modi, ili što bi se danas reklo, savremenim trendovima. Umesto da neko izbije loptu s peterca kad treba da se vrati u igru, golman i bekovi se dodaju u najopasnijoj zoni, troše se da je iznesu u polje. Štoperi su opterećeni time da organizuju igru. Da im to ide od ruke bili bi vezni igrači, koji su nekada pritrčavali da prime loptu od njih i da onda osmisle šta dalje s njom sa pouzdanim osiguranjem iza sebe, ako je izgube.

Nekada su i nižerazredni igrači znali da okrenuti leđima protivničkoj polovini ili, u boljim slučajevima, golu, naprave fintu, pa svog čuvara pošalju na pogrešnu stranu, a oni se okrenu i nastave akciju kojom njihov tim na takav način stiče igrača više.

Umesto takvih danas su na ceni oni koji precizno šalju loptu nazad i beleži im se kao tačno dodavanje. Takvi statistički podaci zavaravaju. Time se otklanja opasnost od protivničkog gola i napušta već osvojeni teren, što je opet trošenje svojih saigrača.

Ništa bez smelosti MN

Ima kod nas još u dobroj snazi „poslovođa”, koji su umeli da predriblaju protivnika ispred sebe ili da mu zavaraju oči, pa da uposle saigrača. Oni bi trebalo da drže predavanja u našim školama fudbala da deca, budući fudbaleri, ne gube vreme na vraćanje lopte nasigurno, nego kako se nalazi breša u protivničkim bedemima.

Naš savez ne može ili smatra da ne treba da se meša klubovima u rad s najmlađima, a bilo bi dobro da imamo neko osnovno gradivo, koje bi bilo isto za sve i čiji bi polaznici potom mogli da ulete u najveće fudbalske bitke čim dorastu do konja i do bojnog koplja. Da krenemo svojim putem, kao što pokazuju Španci, jedini na ovom šampionatu koji zaista igraju fudbal i nisu se libili da puste decu da se igraju lopte. Možda na ovom turniru neće biti krunisani, ali narednih godina im to neće izmaći.  Dok mi budemo prepisivali od drugih vrtećemo se u krug iz koga godinama ne nalazimo izlaz.

I ništa bez smelosti. U sve tri utakmice, čak i ovoj poslednjoj, kad nam je remi donosio isto što i poraz, kad nam je, dakle, pobeda bila neophodna kao vazduh, ulazili smo oprezno, više misleći na svoj gol, nego na protivnički. Jurišali smo tek kad je vreme radilo protiv nas. Zbog toga uvođenje napadača (protiv Danske smo završili meč sa svom trojicom na igralištu) i nije donelo preokret. Navaljivali su naši igrači, bili vrlo borbeni, ali su to bili neosmišljeni napadi. Ubacivanje lopte nasumice u kazneni prostor, s preskakanjem veznog reda, koji i nije bio kadar da preokrene tok događaja, od „evropskih Brazilaca”, kako smo davno sebe zamišljali, pretvorilo nas je u britanske ekipe od pre pola veka. Dakle, na nešto što nam nije ni urođeno, a ni stečeno.

Kritičniji od svih trebalo bi da bude selektor. On svoje već bogato iskustvo na toj dužnosti (iza njega su već dva najveća međunarodna turnira) treba da prenese kome treba kako bi se reprezentacija, a time i naš fudbal, izlečili od boljki, koje ih dugo more.

Nije nevolja u tome što opet nismo savladali prve prepreke, nego što nismo imali igru. A kad je budemo imali, onda možemo da se posvetimo kovanju boljeg oružja, doterivanju taktike i sličnim popravkama i unapređenjima.