Bez Principa je lakše do Brisela

Sećam se konstituisanja nove vlasti u Sarajevu 1990. i dominacije koalicije polumeseca i šahovnice u glavnom gradu BiH, na čelu s gradonačelnikom inž. arh. Muhamedom Kreševljakovićem (SDA), sinom uglednog istoričara Hamdije, koji je bio član HAZU, kako je već bila prekrštena JAZU u Zagrebu. Dogradonačelnica je bila mlada muzikologinja Aleksandra Balvanović (HDZ). Ni on, ni ona nisu bili jastrebovi u svojim strankama, niti su se mnogo pitali, nego ideološki lajt kadrovi probrani za prestonicu među pristojnim gradskim svetom.

Međutim, već na prvim sednicama uprave grada ona je zatražila promenu imena mosta Gavrila Principa u Latinska ćuprija. Pozvala se na staro ime i postkomunizam, taman kao da je Gavrilo Princip bio Boško Buha. Latinki Aleksandri sigurno se i dopalo ime „latinska”. Zatim je obližnji Muzej Mlade Bosne preimenovan u Muzej princa Ferdinanda. A onda, nešto malo pre ili kasnije, uklonjene su i stope Gavrila Principa tik uz muzej. U udubljenja uklesana u kamenu u obliku stopa svako sarajevsko dete je zaustavljalo roditelje da stane u njih, a onda pitalo čije su to stope, pa ko je taj, pa zašto. I tako je započinjao „kratak kurs istorije u pokretu” o Principu, Vidovdanu, „Mladoj Bosni”. Pamtim da sam ocu postavio glupo pitanje „kako su znali broj cipela tog Gavrila” i dobio odgovor: „Jako sunce omekšalo asfalt, otisak obuće, a nije ni bitno.” Bitno je, međutim, da su tu lekciju prošla i hrvatska i muslimanska deca, mada sigurno s manje nadahnutim učiteljima. Bilo je to rano formiranje patriotskog osećanja, a klinci su skakutali oko Principovih stopa i sa ispruženim kažiprstom prema ulici uzvikivali dum-dum. Ponosni roditelji su se smeškali na svoje buduće junake i ne znajući da to nije vaspitanje u duhu mira i tolerancije, vladavine prava i demokratije i da odgajaju buduće „genocidaše” i ponekog islamskog teroristu.

Kada je povodom 100-godišnjice Velikog rata obznanjena dugo pripremana revizija istorije, Princip je okvalifikovan kao „srpski terorista” koji je mučki ustrelio nadvojvodu Franca i njegovu gravidnu suprugu Sofiju, koji su došli na svoj međunarodno uknjiženi anektirani bosanski posed. Elem, Gavrilo je od patriote i junaka, borca za slobodu protiv okupatora prekvalifikovan u trostrukog ubicu, srpskog divljaka koji je izazvao Prvi svetski rat. Sarajevo treba njega da se stidi, a ne da se njime diči. Kako ćemo s Gavrilom u EU?

No, nije do promene statusa Gavrila Principa i sarajevskih atentatora koji su deportovani u Beč i osuđeni na smrt, doživotne ili nešto kraće robije (Danilo Ilić, Trifko Grabež, Nedeljko Čabrinović, Žerajić...) došlo naglo. U periodu 1945–1990. njihov status se postepeno menjao obrnuto proporcionalno statusu austrougarskog okupatora. Do ranih pedesetih se na Vidovdan na Groblju Svetog Marka na Koševu, oko spomenika okupljala republička politička i intelektualna elita, držali su govore za večno pamćenje i u čast. Sarajevsko „Oslobođenje” je to opširno beležilo na prvoj strani. Ukratko, partizanska vlast je afirmisala patriotski kontinuitet MB–NOB. Već od sedamdesetih kontinuitet je bledeo. Branko i Hamdija su naginjali Kardelj–Bakarićevom „federiranju federacije”, pa su se za Vidovdan oko spomenika okupljali mladi srpski pesnici Rajko Nogo, Marko Vešović, Radovan Karadžić, Mile Nenadić, Branko Čučak, ali i stariji kao braća Koljević, Novica Petković... U „Oslobođenju” tek notica na zadnjoj strani. Konačno, istaknuti mladobosanac, „politički komesar” atentatora, bio je i Ivo Andrić, a Muhamed Tunjo Filipović je već bio napisao da je „nobelovac svojim delom naneo više štete Bosni nego sve okupatorske vojske zajedno”.

Istovremeno, jedan od tih okupatora, drugi posle Osmanlija, promovisan je u prosvećenog civilizatora. U školskim programima „Mlada Bosna” je okvalifikovana kao organizacija srpskih nacionalista, iako se nije zvala Mlada Srbija i u njoj je bilo i Hrvata i muslimana, a preskakalo se da je nakon atentata muslimanska alaša po bosanskim čaršijama nasrnula na srpske kuće i imanja. Rukometni klub „Mlada Bosna” je promenio ime, ali pošto je već postojao i RK „Bosna”, postao je „Željezničar”. Najduža ulica u centru Sarajevu, koja ide desnom stranom korita Miljacke i zvala se Obala vojvode Stepe Stepanovića, postala je naprosto Obala, bez imena vojskovođe koji je austrougarskog okupatora isterao iz grada i ostvario slobodarske težnje Gavrila i saboraca. Andrić se po povratku iz Bosne, gde je poklonio milion za biblioteke, beogradskim prijateljima poverio: „Tamo se povampirio Kalaj, tamo više ne idem...” I nije. Iz Sarajeva odlaze Meša, Rajko, Novica, Vojo... A već početkom osamdesetih komunistička vlast BiH je, kao i Slovenija i Hrvatska, prihvatila evropski projekat regionalnog povezivanja na subdržavnom nivou: Alpe-adrija. A u Bosni nigde Alpa i tek malko Jadrana, ali bilo je važno da obuhvati sve do Drine.

Krajem devedesetih na stranicama njuz magazina „Slobodna Bosna” potomci sarajevskog umišljenog begovata razglabali su o tome koje su sve tekovine evropske kulture zahvaljujući okupaciji Beča stigle u BiH, kao i o porodičnom doprinosu tranziciji bosanskih muslimana u Evropljane. „Moja je nena prva u Bosni napravila zaher tortu...” „Moja je prva obukla vjenčanicu...” „Mojoj je prvoj babo kupio u Beču singericu”, „Moj pradedo je prvi ustakao leptir-kravatu...” Jedan duhoviti čitalac je prekinuo nadmetanje: „A moja nena je prva drmnula dupli viski sa sodom.” Činjenica je da je K und K zarad eksploatacije sirovina i odvoza, gradila puteve, železnice, rudnike, pilane, ali je infrastruktura ostala Bosni. Posebno su mnogo radili na kulturnoj amalgamizaciji i asimilaciji Srba, posebno na odvajanju „bosanskih Srba” od „Srbijanaca” i zavađanju muslimana sa Srbima. Ćorović je objasnio: „Osmanlije sa nas uništavale fizički, a ovi nam truju dušu.”

No, došao je i vakat evroameričkih integracija i bosanski muslimani (Muslimani/Bošnjaci) su se opet u nevakat prerušili u Evropejce. Efendije su skinule fesove i ustakle francuzice, deci odenule špilhozne, odraslim rajthozne. Hanume im skinule dimije, te izule nanule i skuhale zaher torte za puta u Brisel vija Beč. Kad tamo, međutim, prepoznaju ih samo po ahmedijama i tulumbama, jemecima i mezetlucima, ćevapima i pitama, te po islamskom terorizmu. Džaba im bilo, jer su tamo, sumnjičavi prema navalentnim pridošlicama, pročitali De Gobinoa o orijentalnom ketmanu. Bolje bi prošli da su se predstavili kao zemljaci i sugrađani maloletnog srpskog rodoljuba, koji je ubio nesuđenog cara okupatora BiH i izazvao Veliki rat. Sarajevo se i danas u svetu više prepoznaje po Gavrilu Principu nego po zimskoj olimpijadi.

Tinejdžeri iz Stoca u Hercegovini generacijama su opčinjeni svojim misterioznim sugrađaninom Mustafom Golubićem – mladobosancem, Srbinom, Jugoslovenom, crnorukašem, atentatorom, kao mladalačkim uzorom. Muharem Bazdulj priča da je travnička književna omladina zbog „Travničke hronike” Andrića doživljavali kao nekog bliskog, svog, a sebe kao zakonite naslednike njegovog dela i inspiraciju, koja nije samo literarna. I Gavrilo je bio deo tog društva koje se konspirativno sastajalo u kafani „Zlatna moruna”, pored beogradske pijace „Zeleni venac”, ne samo kao mladobosanski zaverenik. Na zidovima njegove terezinske samice ostali su ispisani stihovi: „I sjenke naše hodaće Bečom i po dvorovima plašiti gospodu...” Kao „stolački Mujka” i „fra beg Ivo”, i Gavrilo ima i danas svoje mlade poklonike. Sarajlije, koje se šegače sa svim i svačim i sa sobom, i sa onim što nije za šalu, vele da „Šmit o Vidovdanu ne izlazi iz dobro čuvane zgrade OHR-a”.

Spomenik Vidovdanskim velikomučenicima ostao je u sada negostoljubivom Sarajevu koje Gavrila tretira kao srpskog teroristu maltene kao prethodnicu srebreničkih „genocidaša”. A potomci alaše koja je posle atentata razbijala izloge srpskih radnji ne spominju ga da ne prepadnu i oteraju protektorat. Njegovu oronulu rodnu kuću pored Grahova bez obeležja sada u onom drugom entitetu opravila je vlast iz Banjaluke. U parku u Nemanjinoj ulici, bliže bivšoj železničkoj stanici, od unazad nekoliko godina stoji bronzana bista Gavrila Principa u prirodnoj veličini – „poklon Republike Srpske Beogradu”. Radovao se što je tako onomad prisustvovao Svesrpskom saboru uživo. I u njegovom do rata sto odsto srpskom Grahovu radovali su se, ali u grobnoj tišini.

*Profesor emeritus