Panika u demokratskom taboru

Specijalno za „Politiku”

Milano – Svakako ne jedino, ali najvažnije pitanje koje svaki ozbiljan posmatrač mora sebi da postavi na kraju izborne televizijske političke debate ili radio-prenosa, ma koliko neverovatno izgledalo, nije u vezi s temama koje obrađuju kandidati, čak ni sa njihovim idejama, kao ni sa manje ili više živopisnim izrazima koje oni koriste. Istini za volju, veliki etolog, Dezmond Moris, pre mnogo godina tvrdio je da je u ovim slučajevima potrebno isključiti zvuk i jednostavno gledati izraze i pokrete aktera.

Jednostavno rečeno, postavlja se pitanje o tome ko je od njih dvojice, Džozef Bajden ili Donald Tramp, uspeo da više privuče pažnju publike, da ubedi one nesigurne i pre svega ujedini svoje birače. Bajden i Tramp nisu bili u TV sali u Atlanti da bi dobili aplauz komentatora „Njujork tajmsa” ili „Vašington posta”. Između ostalog, ova dva novinara svakako su apsolutno na strani demokrate Bajdena. Oni su se tamo našli da bi se na najubedljiviji način obratili biračima kako bi pre svega oduševili svoje pristalice, pa tek onda pokušali da ubede neodlučne. Glasači su već duže duboko podeljeni po američkim državama.

Kakve veze ima jedna domaćica iz Ajdaha s kalifornijskim surferom? Može li se bostonski demokrata slagati s kaubojem iz Vajominga? Legendarni mlekadžija iz Ohaja s tipičnim Njujorkerom…

Kako vreme prolazi u Americi, već prisutne razlike sve su više naglašene. Te razlike i sami reprezentuju Bajden, čija je partijska koleginica Hilari Klinton 2016. godine okarakterisala Trampove glasače kao „bednike”, i Tramp milijarder kojeg doživljavaju kao branioca najzanemarenijih.

Ponašanje dvojice protagonista u TV duelu je izuzetno zanimljivo ako sve ovo uzmemo u obzir i dok čekamo rezultate popularnih anketa za koje se nadamo da su istinite. Ona objavljena odmah posle sučeljavanja koju je objavio Si-En-En govori da je 67 odsto gledalaca videlo Trampovu pobedu. Zato su razumljive reakcije mnogih demokrata. Neki su uspaničeni i otišli su toliko daleko da su uzvikivali „Nadrljali smo!”, čak pozivajući na povlačenje predsednika Bajdena kada su videli kako se i na koji način on ponaša. Uočljiva je neizvesnost kada je reč o njegovim reakcijama, teškoćama, mumlanju… Postaje sekundarno pitanje da li je Bajden uspeo da se suprotstavi Trampu koji je otišao toliko daleko da je rekao: „Ja stvarno ne znam šta je rekao, a mislim da ni on ne zna šta je rekao.” Tramp ga je napao i po pitanjima koja Bajdenovi sledbenici smatraju progresivnim, kao što je pitanje abortusa, koji neki vide kao afirmaciju slobode, dok drugi jednostavno smatraju da je to ubistvo.

Ovo je prvi put da se dvojica predsednika suprotstavljaju jedan drugom na televiziji, onaj na trenutnoj funkciji koji traži potvrdu i prethodnik željan osvete. Prvi put, jer televizija nije postojala kada je 1892. godine Grover Klivlend izazvao Bendžamina Harisona i pobedio, što ne znači da će i tajkun Tramp učiniti isto.

Takođe, ovo su okolnosti u kojima se sučeljavanje, koje su dva aktera toliko želela da unaprede izbacivši komisiju koja već nekoliko decenija reguliše programiranje i tok debate, odvija među nezvanično nominovanima, jer nijedan od njih nije bio izglasan na konvenciji, republikanska je zakazana za jul u Milvokiju, a demokratska za avgust u Čikagu.

Na kraju, nije loše ako bi, kako neki nagađaju, Bajden napravio korak unazad, ostavljajući delegatima okupljenim u Čikagu da naprave drugačiji izbor. Ukoliko bi Bajden podneo ostavku, predsedništvo bi preuzela Kamala Haris, koliko god ona nije briljantna, činjenica je da bi kao žena mogla biti od koristi demokratama. Moramo biti zahvalni ovim starim, poznatim kandidatima koji, iako ne svojom voljom, svakako čine naše vreme veoma zanimljivim.

*Počasni predsednik Italijanske fondacije Italija–SAD