Hiljade Vranjanaca ostalo u srcu Izabel Haton

„Kada je Solunski front probijen, Bolnica škotskih lekara stigla je u Vranje. Pegavi tifus i druge bolesti harali su tek oslobođenim krajevima Srbije. Ovoj bolesti podlegla je i moja sestra Anjes, medicinska sestra. Sahranjena je u Vranju. Hiljade meštana ispratile su njene posmrtne ostatke do groblja. Dirljivo je bilo videti ove ljude, u grubim seljačkim odelima, kako plaču i kleče ispred njenog groba… Kad je granulo proleće i stiglo cveće, svakog dana na grobu moje sestre Anjes gorelo je kandilo, a grob je bio prekriven raznobojnim cvećem”, pisala je u svojim sećanjima na boravak u Vranju dr Izabel Emsli Haton (1887–1960), lekarka iz Škotske, žena ogromne humanističke snage i moćnog žrtvovanja.

„Čim se Srbin oporavi, on peva i igra. To je bilo u njegovoj prirodi, sastavni deo njegovog života, kao što je bila prirodna stvar obrađivati zemlju. Njihova omiljena pesma bila je ’Tamo daleko’. Pesma govori o tome kako su napustili svoju zemlju i izražava čežnju za kućom. Neke od nas žena pevale su zajedno s vojnicima, i kroz tu pesmu s mnogobrojnim stihovima zavolela sam taj lepi jezik”, ostalo je zabeleženo u spisima dr Haton.

Po naređenju Srpskog vojnog saniteta u leto 1918. godine u prostorijama kasarne u Vranju otvorena je prva bolnica u kojoj su pristizali ranjenici i sve više obolelih od tifusa. Dr Izabel Emsli Haton imenovana je za glavnog bolničkog oficira. Pred njom je bio zahtevan i težak posao da od ničega, uz medicinski materijal kojim je raspolagala od saveznika, oformi bolnicu. Pegavi tifus i španska groznica kosili su ljude na tek oslobođenom području oko Vranja.

„Na hiljade srpskih ranjenika prošlo je kroz poljsku bolnicu na čijem sam čelu bila kao iskusni lekar. Borbe na Solunskom frontu, na koji sam stigla sa zapadnog bojišta, besnele su iz časa u čas. Vrhovna komanda francuske vojske ustupila je ovu bolnicu srpskom sanitetu na frontu, jer su mnogi lekari poginuli, ili su ranije, na bojištima u Srbiji, pokošeni pegavim tifusom. Stigli smo u Vranje, gde su nas ljudi dočekali spremni da nam, iako siromašni i lošeg zdravstvenog stanja, pomognu”, pisala je Izabel Haton.

U bolnici je radilo 11 lekara i 40 medicinskih sestara iz Škotske, koje su u to vreme za Vranjance bile više od lekara. „Samo one mogu ovu pošast da pobede, i da nas spasu od propasti i nestajanja”, pamti istorija vapaje tadašnjih Vranjanaca.

I bilo je tako, lečili su se ratnici, ranjenici, ali i običan svet. Izabel je bila prva dama kojoj su se Vranjanci klanjali do klečanja kada bi prošla ulicama tek oslobođene varoši.

„Toj su sive prepelice i nesu one obične žene”, komentarisalo se po Vranju kada bi videli sive lekarske uniforme doktorke Haton i njenih koleginica, koje su svakodnevno obilazile obolele od pegavca i španske groznice, za koje nije bilo mesta u bolnici u kasarni.

Bili su to temelji, ali oni stvarni i čvrsti kada je u pitanju zdravlje ljudi u Vranju i na jugu Srbije koji će se još dugo oporavljati od posledica Prvog zemaljskog rata.

Njeni zapisi govore i ovo: „Iz Vranja sam otišla u Surdulicu, Vladičin Han… Najlepše dane svoga života provela sam u Srbiji. Deo sebe ostavila sam u Srbiji. Deo Srbije živi sa mnom u Londonu.”

Pre svega zahvaljujući hirurgu i lokalnom istoričaru medicine dr Vukašinu Antiću (1959–2021), koji je napisao moćnu monografiju „Bolnica u Vranju”, kao i njegovom pregalačkom zalaganju, ispred Doma zdravlja u Vranju postoji spomen-obeležje škotskim medicinskim sestrama, kao i Izabeli Emsli Haton. Srednja medicinska škola u Vranju nosi ime ove plemenite žene koja je svoj deo života „zaveštala” ljudima u Vranju i okolini. Dr Izabel Emsli Haton, za mnoge starije Vranjance i dalje je „počasni lekar”, jer je sačuvala opstanak života na ovom prostoru u Prvom svetskom ratu.