Na putevima Srbije svakog meseca pogine jedno dete do 14 godina

„Ovo je Stefan (23) koga je kolima usmrtio pijani vozač”, „Najbolji drugovi stradali na motoru”, „Auto oborio devojčicu na pešačkom prelazu”, „Kolima udario majku i dete”, „Mladić naleteo kolima na dve devojke” – samo su neki od naslova koji su mediji objavljivali u poslednjih nekoliko meseci. Naslove su pratile uglavnom šture informacije zvaničnih organa o tragičnim događajima, priče članova unesrećenih porodica i komentari kako je zbog alkohola, bahatosti ili pak pukom nesrećom ugašen još jedan mladi život.

Poslednja u nizu vesti slične sadržine bila je ona da je Nina Kovačević (40) osumnjičena da je na pešačkom prelazu, na uglu ulica Vitanovačke i Vojvode Stepe u beogradskom naselju Voždovac, vozeći pod dejstvom alkohola, udarila petnaestogodišnju devojčicu i teško je povredila. Osim činjenice da je zbog nečije bahatosti i nepromišljenosti u pitanje doveden jedan dečji život, revolt javnosti izazvala je i činjenica da je osumnjičena u trenutku nezgode imala čak 1,51 promil alkohola u krvi (smatra se teškom alkoholisanošću), ali i informacija da su ovoj ženi do sada napisane čak 33 prijave i da je 11 puta osuđivana zbog kršenja Zakona o bezbednosti javnog saobraćaja.

Uz želju i nadu da će se povređena devojčica potpuno oporaviti, javnosti se obratilo Udruženje roditelja dece stradale u saobraćaju naglašavajući da Srbija godinama spada u najmanje bezbedne zemlje u Evropi u oblasti saobraćaja i da je rizik stradanja dece i mladih u našoj zemlji u proseku dva puta veći nego na celom Starom kontinentu.

– Činjenica da na putevima Srbije svakog meseca pogine jedno dete do 14 godina dodatno obavezuje sve relevantne učesnike da se okolnosti događaja na Voždovcu istraže na profesionalan i objektivan način. Revoltirani smo snimcima sa mesta nezgode i oštro osuđujemo bilo kakvu mogućnost zloupotrebe i propusta u istrazi i krivičnom postupku. Kao udruženje svedočimo brojnim revizijama krivičnih postupaka u kojima se ispostavlja da bahati vozači koji su izazvali smrt dece i mladih u saobraćajnim nesrećama imaju razne privilegije. Odgovorni za smrt dece u saobraćaju koji su dela počinili pod uticajem alkohola, psihoaktivnih supstanci, usled neprilagođene brzine, na pešačkim prelazima ili su pak profesionalni vozači, nailaze na pravosudnu empatiju i dobijaju sramno niske kazne. Zbog toga opravdano pitamo da li je i koliko zaista vredan život deteta u Srbiji – navode u Udruženju roditelja dece stradale u saobraćaju. Oni skreću pažnju da se vizija od nula dece stradale u saobraćaju neće postići selektivnom pravdom i blagim kaznama koje se, kako navode, kreću od jedne do tri godine zatvora.

Zbog svega navedenog, naglašavaju, udruženje poziva nadležna ministarstva i institucije da u hitnom postupku izglasaju izmene Krivičnog zakonika koje su njegovi članovi u februaru prošle godine podneli ministarstvima pravde, policije i saobraćaja i brige o porodici.

Predloženim izmenama predviđeno je da se umesto dosadašnje kazne od dve do 12 godina za saobraćajnu nesreću sa smrtnim ishodom može izreći kazna od pet do 15 godina, a za agresivnu vožnju na pešačkom prelazu koja za posledicu, takođe, ima smrt – 30 godina bez mogućnosti uslovnog otpusta. Izmenama KZ koje je predložilo Udruženje roditelja dece nastradale u saobraćaju predviđa se i trajna zabrana upravljanja motornim vozilom, kao i da svi počinioci krivičnog dela u javnom saobraćaju sudski postupak čekaju u pritvoru koji se ne uračunava u izrečenu kaznu.

Za razliku od roditelja čija su deca nastradala u saobraćaju i dela javnosti koji smatraju da bi pooštravanje kazni doprinelo smanjenju broja tragičnih slučajeva, Milomir Veselinović, profesor Saobraćajnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i dugogodišnji sudski veštak, smatra da je ključ rešenja u prevenciji. On ističe da decu odmalena treba učiti pravilima u saobraćaju, kao i da pravilo da pešaci imaju prednost na pešačkom prelazu ne treba uzimati zdravo za gotovo.

– Decu treba učiti da nikada ne pretrčavaju ulicu, da čak i na pešačkom prelazu kada imaju zeleno svetlo na semaforu, prilikom stupanja na kolovoz, pogledaju levo, pa desno. Deca su niska rastom, veličina vozila može da ih „pokrije”, pa postoji mogućnost da ih vozač ne uoči. Sa druge strane, vozač je dužan, tako da kažem, da predvidi dete. Obe kategorije učesnika u saobraćaju, i pešaci i deca, jesu ranjivi. Pešak treba da bude obazriv, da propusti vozača. Znamo da vozilo, naročito ako se kreće velikom brzinom, ne može u trenutku da se zaustavi. Vozač je dužan da zna kojom brzinom treba da upravlja vozilom da bi mogao da se zaustavi u određenim situacijama – navodi Veselinović.

Prema njegovim rečima, jedno je pitanje postupaka koji se pokreću, a drugo, možda još važnije je, kako delovati na decu i mlade, ali i na sve druge da se što bezbednije ponašaju u saobraćaju.

– Dete nema kapacitet da shvati šta znači vreme reagovanja vozača, šta znači predviđanje, put kočenja, poništavanje kinetičke energije. Mišljenja sam da se nauka ne poštuje dovoljno, da se prvenstveno pažnja usmerava na zakonsku regulativu. Zakonski okvir nije dovoljan da bi se problem stradanja u saobraćaju rešio – zaključuje Veselinović.