Stvaranje istorije u podrumu

Od našeg specijalnog izveštača
Beč – „To je pravi način da se snima muzika – u mirnoj, opuštenoj sredini – u nečijem podrumu. Sa otvorenim prozorima... i psom koji drema na podu“, često je citiran odgovor Boba Dilana na pitanje o nastanku „Basement tapes“ u podrumu Big pinka, kuće-komune sastava The Band. Gert Hadson, čovek koji je bio zadužen za tehničku stranu, snimanje muzike (sredina šezdesetih godina prošlog veka), i koji je Dilana „priključio na struju”, izjavu za „Politiku” daje u jedinoj sobi bečkog „Hiltona” u kojoj postoji klavir. „Zbog bolje koncentracije“, kaže nam. I zaista, dok priča o danima koji su promenili i Dilana i sudbinu The Band-a, Hadson će, kao što to čini od najranijeg detinjstva, pogledom i prstima tražiti odgovore po dirkama polukoncertnog „štelchamera”. Kao dete iz porodice muzičara, Hadson je od malih nogu znao samo za jedan put, a srećom po njegovu odluku, bio je nagrađen i talentom. Sa dvadeset četiri godine, po završetku studija klavira na Univerzitetu zapadnog Ontarija, pridružio se bendu The Hawks sa kojim će do danas ostati neraskidivo vezan. The Hawks su od svoje izdavačke kuće prekršteni u „Grupu“ upravo na koricama albuma „Muzika iz Big pinka“ (1968), a legenda kaže da se to desilo zahvaljujući Dilanu koji ih je zvao „tim“ (jedinim, posebnim) bendom. Od tada The Hawks prestaju da postoje i rađa se nova legenda – The Band.

Gert Hadson sleže ramenima na pitanje o Gremiju za životno delo koji mu je ove godine, zajedno sa preživelim članovima The Band-a, dodeljen. „Ne znam šta da kažem, to je samo nagrada, možda prava, a možda zakasnela. Za Ričarda Menjuela i Rika Denka je u svakom slučaju zakasnela“, komentariše odsutnog pogleda.

U njegovoj muzičkoj biografiji nalaze se najneobičnije saradnje; svirao je sa klasicima poput Leonarda Koena, Grema Personsa, Rodžera Votersa, Emili Haris, Kita Ričardsa, Donovana, Vilka, Madi Voters, Marijane Fejtful, Dona Meklina, ali i sa filharmonijskim orkestrom Hadson vali, Šinejd O’Konor, Sindi Loper, Evan Dendom i Lemonhedsima i Piterom Murom. Priznaje da obožava hevi metal, džez i sve što mu uhvati uvo jer je i sam bio „nova muzika“ u vreme u kome je gradio karijeru.

Hadsonova poseta Vijenalu je propraćena velikim interesovanjem Dilanovih fanova, ali i obožavaocima sastava The Band. Ovaj živahni sedamdesettrogodišnjak sede čupave brade i brkova požutelih od duvana verovatno je jedan od najviše fotografisanih gostiju festivala, pozvan da u programu A Tribute to Bob Dylan govori o čuvenoj evropskoj „električnoj turneji“ (1966–1967).

Kakav je osećaj sesti u vremeplov i vratiti se u doba „električne turneje“?

Kada je došlo do finalnog miksovanja i bojenja zvuka za poslednji „The Band“ album „A musical history“ što je bilo 2005, ponovo sam počeo sa davanjem intervjua. Tada sam počeo da se prisećam prošlosti, što baš i nije išlo tako glatko. Znate, nije u pitanju senilnost, već drugačije poimanje čitavog Dilan ili The Band fenomena. Kada pomislim na te šezdesete, znam da je, dok je radio na pesmama, Bob bio okružen najdivnijim ljudima koji se mogu zamisliti. Tu su bili Albert Grosmen, Pol Baterfild bluz bend, Don Penebejker, Roni Hokins, Džon Hemond i pesnici Bit generacije – Ginzberg, Majkl Meklur, Ferlingeti – svi ti ljudi čija imena i dan-danas imaju veliku težinu. Što je najgore, tu ima toliko imena, toliko onih koje bih voleo da pomenem, ali se plašim da će to interesovati samo muzičke zaluđenike. Bob je jednostavno bio magnet za dobre ljude, a zahvaljujući njemu i mi smo se njima okružili.

„The Band“, tada poznat kao „Hawks“ u kome ste od samog osnivanja, pratio je Dilana na legendarnoj evropskoj turneji 1966–1967. Koliko je ta agresivna reakcija publike na Dilanov novi muzički smer bila šokantna za vaš bend?

Kada je u mančesterskom Rojal Albert holu izašao na binu sa svojom akustičnom gitarom i usnom harmonikom, Dilanu su klicali. Tek kada smo se mi pojavili na sceni, ostatak koncerta nisu prestajali da zvižde, da negoduju i da izvikuju parole: „Judo!“, „Izdajniče!“. Morate da razumete da je u to vreme Dilan bio idol jednom čitavom pokretu koji je gajio veliku averziju prema tehnologiji, što je i sam Dilan do tada propagirao. Znate, pesnik-autor koji propoveda povratak prirodi, sa svojom usnom harmonikom, averzijom prema mašinama, nastupima na Vudstoku, odjednom postaje električan. To je bio šok. Njegova tadašnja publika je gledala čak i na duvačke instrumente kao na deo vodoinstalaterstva.

Sve u svemu, mi nismo bili iz te priče. Bili smo u neku ruku autsajderi iz Kanade koji su svirali u ritam i bluz stilu. Sarađivali smo sa Šajloks i Heviz, Busters, Launders i mnogim drugima koji su „operisali noću“. Onda smo čuli da se u Njujorku dešava nešto novo i tako smo tamo i emigrirali.

Spontano dolazim do toga kako je Bob saznao za nas. Došao je u Frajers tavern da nas čuje. Mi smo bili ti čudaci koji su došli iz sasvim drugog sveta, i iako smo bili svesni čitavog tog pokreta i njegovog koncepta koji nije imao razumevanje za instrumente koji nisu bili sklepani od drveta, koji nisu bili akustična gitara, violina, harmonika ili usna harmonika, terali smo po svome. Dilan je u to vreme bio potpuno preokupiran pisanjem i mislim da mu se dopalo to što neko nije pokušavao da kopira ni njegov stil ni njegovu poeziju.

Big pink je postao simbol slobodnog muziciranja. U čemu je njegova privlačnost? 

Big pink se nalazi usred planinske šume. Tačno je da oko nje postoji čistina i mala koliba nekoliko stotina metara dalje, ali tu su jezero, šume i pašnjaci. Znači, Big pink ima predivno okruženje i nama kao Kanađanima, ako hoćete – brđanima, veoma se sviđalo da živimo tu. Svojim rukama smo uredili podrum u kome smo kasnije svirali sa Dilanom. Kad bolje razmislim, Dilan nam je rekao „idite i nađite sebi kuću“, a kada jesmo, živeo je dvadesetak minuta od nas. Na početku, kada nam je predložio saradnju, svirali smo kod njega, ali smo se zbog atmosfere spontano preselili kod nas. On je bio taj ko je Riku Denku poklonio tog blesavog psa Hamleta, džinovsku pudlicu, istog onog koga toliko citira u svojoj slici Big pink idile a koji nam je mrtav-hladan spavao pod nogama dok smo svirali. Ono što niko od nas nikada neće da zaboravi bila je skalamerija na kojoj smo snimali naše sešne – na „empeks” mašini koja je bila u stanju da snimi samo dve pesme po strani, što je značilo da je neko morao da ustane da okrene traku da bi stvar mogla da se nastavi. Međutim, to iskustvo mogu da opišem kao nešto što Čik Korea zove „plakati kroz pesmu“. Nikada pre ni posle toga nisam uradio ništa tako interesantno.

Da li je istina da je Dilan pisao pesme u automobilu na putu do Big pinka?

Slušajte, muzika je jako jednostavna. Vrlo lako možete da je pišete na klupi u parku, u kolima ili dok čekate u redu za hot-dog. Ne znam kada je i kako je pisao, ali često bi upao kod nas sa svežim pesmama i rekao „ajde da probamo ovo“. Ima tu jedna stvar koja mora da se spomene. Bili smo okruženi fantastičnim ljudima i neverovatno inspirisani. Bob nas je sve zabavljao na takav način na koji niko drugi ne može da vas zabavi. To uopšte ne bih znao da prepričam. O tome jesu pisane knjige, ali moglo bi da se napiše još puno, puno interesantnog materijala baziranog na našim iskustvima.