Dendi i lolita

Specijalno za Politiku od dopisnika Tanjuga iz Pariza

„Bila sam njegova strana B”, izjavila je jednom prilikom Džejn Birkin o svojoj vezi sa Seržom Genzburom, koja je inspirisala najplodnije godine francuskog kantautora ruskog porekla koji je zauvek izmenio francusku popularnu muziku.

Ovu plodnu vezu već zrelog Genzbura i lolite iz „svingin” Londona osvetljava izložba posvećena njegovom umetničkom univerzumu, koja je po otvaranju u Parizu prošle nedelje izazvala pravu „genzburmaniju”, u zemlji u kojoj je njegova muzika prisutna kao da ga smrt nije naterala da siđe sa scene još pre 17 godina.

Upoznali su se 1968. godine na snimanju francuskog filma „Slogan”, koji govori o strasnoj i preljubničkoj ljubavi poznatog snimatelja, koga interpretira Genzbur, i mlade Engleskinje koju tumači Džejn „Blow up” Birkin, nadimak koji je dobila zbog male ali efektne uloge u kultnom Antonionijevom filmu.

„U početku se nije dobro odvijalo, a potom se sve sredilo, jer smo počeli da se viđamo svaki dan”, opisala je Birkin početak njihove veze, pošto ju je Serž u početku ignorisao.

Dvadeset godina stariji francuski boem se ubrzo pretvorio u Pigmaliona nepoznate mlade glumice, koja je postala njegova idealna muza.

„Na fotografijama sam pozirala kako je želeo, jer sam htela da bude ponosan na mene”, izjavila je kasnije.

Iste godine su u Londonu snimili jednu od prvih „hard” pesama popularne muzike, „Volim te, ni ja tebe” ( Je t’aime, moi non plus”) koju je nekoliko meseci ranije Genzbur snimio u tajnosti sa Brižit Bardo, sa kojom je imao kratku i terapeutsku vezu koja ga je oslobodila kompleksa ružnoće.

Prva verzija „Volim te, ni ja tebe”, sa Brižit Bardo, ostala je, na njen zahtev, nepoznata široj publici sve do 1986. godine.

U verziji sa Džejn Birkin ova himna fizičkoj ljubavi je ubrzo postigla planetarni uspeh – za nekoliko nedelja prodato je više od četiri miliona primeraka – i zabranio ju je Vatikan.

Svima koji su tvrdili da je u pesmu ubacio snimke dok vode ljubav, odgovorio je: „Da smo stavili magnetofon ispod kreveta trajalo bi duže od četiri minuta”.

Na insistiranje Genzbura, Džejn je snimila pesmu za oktavu više od Brižit, što je imalo androgeni efekat, u kontrastu sa neodoljivom senzualnošću „najlepše žene sveta”. Istoimeni film, koji je Genzbur snimio 1976. godine, sa Džejn i jednim od Vorholovih „superstarova”, nije doživeo ni približnu slavu.

Sledi serija erotičnih balada, baroknih i senzualnih u slavu njihovog para, sa citatima Šopena, Nabokovljeve „Lolite”, poezije slikara Fransisa Pikabije i različitim muzičkim uticajima, od džeza, nigerijskih perkusija do kubanskog mamba. Unošenje novih tema, istančanih melodija i poezije izvršilo je pravu estetsku revoluciju u francuskoj popularnoj muzici. Genzbur komponuje albume u kojima se, poput dendija sa kraja veka, dotiče tema strasne ljubavi, zločina iz strasti, perverzije, po ugledu na jednog od najvećih uzora, Bodlera.

Poput Lu Rida u „Berlinu”, Genzbur piše narativne albume, od kojih su najznačajniji „Priča o Melodi Nelson” iz 1971. godine i „Čovek sa glavom kupusa” iz 1976, i tematske „Gledano spolja”iz 1973. i „Rock around the bunker” iz 1975. godine, album o Trećem rajhu u rokabili žanru, zamišljen u estetičkom ključu „Noćnog portira” Lilijane Kavani i Viskontijevog „Sumraka bogova”.

Ideja povezivanja „visoke” literature i modernih ritmova uklopila se u talas rok poezije američke grupe „Velvet andergraund”, sa senzualnim glasom pevačice Niko. „Priča o Melodi Nelson” je jedan od prvih „koncept” albuma u Francuskoj i vrhunac njegove karijere. Ovaj album o fatalnoj ljubavi između zrelog čoveka i devojke od „15 jeseni i 15 leta” kritika je opisala kao prvu pop–simfoniju.

„Vidim ga”, seća se Birkin „sa hrpom papira u ruci, kako stoji ispred mikrofona, bujica reči… zadovoljstvo dok ih izgovara… Te reči bi trebalo da diktiraju deci u školama… kao Apolinerove u ’Pismima za Lu’, koje je Serž toliko voleo. Sigurna sam da je Apoliner takođe bio dobar tip, očajan i eklektičan”. Iako je njihova ljubav na snimanju ovog albuma bila na vrhuncu, Serž se ponašao „sadistički” kako bi iz nje izvukao prave emocije.

„Na kraju snimanja bila sam neverovatno uzbuđena”, izjavila je kasnije Birkin. „Bili smo sigurni da će ovaj album izmeniti istoriju muzike”. Očekivanja se nisu odmah ispunila, sa samo dvadeset hiljada prodatih albuma za mesec dana. „Priča o Melodi Nelson” je dugo ostala neotkrivena.

Genzbur je snimio šest albuma za Džejn i nastavio da komponuje za nju do kraja života, nastavljajući na taj način neku vrstu ljubavnog dijaloga i nakon što je 1980. godine napustila njihov dom u ulici Vernej sa njihove dve ćerke, od čega se do kraja nije oporavio.

„Bilo mi je dosta da igram lolite. Imala sam osećaj da moja spoljašnjost ne odgovara unutrašnjosti. Vreme je proteklo. Ali Serž nije želeo da vidi ljude kako stare, decu kako odrastaju”, rekla je Džejn, koja nikada nije propustila da izrazi odanost i poštovanje prema velikom esteti, koji se teško suočavao sa sopstvenom telesnom degradacijom, kojoj su doprineli eksplozivni kokteli od kojih je često završavao u alkoholnoj komi, i paketi „žitana” od kojih se nikada nije odvajao.

„Uvek me je cenio, od samog početka”, objašnjava Birkin tajnu ove odanosti, iako priznaje da je na albumima koje je snimila sa njim tokom njihove veze bila „poput lutke, lutke iz snova, pomalo Melodi Nelson, pomalo dečak, ’voljena mala glupača’”. To više nije bila na albumu „Baby alone in Babylone” iz 1983. godine, na kome je Serž počeo da piše za nju kao za odraslu osobu.

Njihova kuća u ulici Vernej, u kojoj je Serž umro 1991. godine sam, od srčanog udara, ostavivši za sobom više od šest stotina pesama i veliki broj umetničkih predmeta, i danas je mesto hodočašća njegovih obožavatelja, kojih je, čini se, sve više kako prolazi vreme.