NATO uvlači Belorusiju u ukrajinski rat

U Minsku je velikom vojnom paradom obeležena 80. godišnjica oslobođenja bivše sovjetske republike od nemačkog nacizma. Zajedno s beloruskim vojnicima centralnim ulicama prestonice prodefilovali su i pripadnici savezničkih zemalja: Rusije, Kine, Azerbejdžana, Kazahstana, Kirgizije, Tadžikistana i Uzbekistana.

Dva dana potom država koju već tri decenije neprikosnoveno vodi predsednik Aleksandar Lukašenko (1954) postala je punopravna članica Šangajske organizacije za saradnju usmerene na očuvanje ekonomskih i bezbednosnih interesa zemalja potpisnica. Ovim je Belorusija, sa svojih nešto više od devet miliona stanovnika, pokazala da se polako pretvara u značajnog faktora očuvanja mira na evroazijskom prostoru.

Istovremeno, više od 20.000 pripadnika zapadne vojne alijanse razmešteno je neposredno uz beloruske granice. U trenutku kada ova zemlja i ne pomišlja na bilo kakvu ratnu avanturu, ovolika koncentracija ljudi pod oružjem deluje koliko preteće, toliko i zbunjujuće. To je bio i razlog da ulicama Minska, između ostalog, prodefiluju i raketni sistemi opremljeni taktičkim nuklearnim naoružanjem.

„Pogledajte šta se događa na našim granicama. Kao da jedva čekaju da nas uvuku u svoje konflikte. Rade to ne bi li nas naterali da razvučemo vojsku duž cele državne linije, kako ne bismo mogli da im pružimo adekvatan otpor, a što bi im omogućilo da napetost u ovom delu Evrope eskaliraju do tačke posle koje će ceo svet drhtati”, izjavio je ovih dana beloruski lider.

Tamošnje Ministarstvo odbrane je izdalo nekoliko saopštenja u kojima se ukazuje na opasno okupljanje stranih trupa na granicama s Letonijom, Litvanijom i Poljskom, kao i sa Ukrajinom i Rusijom.

Belorusija je, poput većine istočnoevropskih zemalja, sadašnji međunarodni status stekla po raspadu Sovjetskog Saveza 1991. Ipak, za razliku od drugih, zadržala je mnogo od sovjetskog načina života: državno upravljanje privredom, socijalni mir, minimalan stepen nezaposlenosti kao i veliku povezanost s privredom susedne Rusije, koja je, po dolasku na čelo Vladimira Putina, počela da se razvija mnogo dinamičnije.

U takvim okolnostima, i oslonjeni na velikog suseda, u Minsku nisu morali mnogo da vode računa o sopstvenoj spoljnoj politici. Doduše, bilo je trenutaka kada su s Moskvom razmenjivane i poneke jetke reči, ali linija savezništva nikada nije narušena. Međutim, u agresivnoj politici širenja Zapada ka istoku beloruska vernost sovjetskoj matici pokazala se za Brisel kao nemala smetnja. Uostalom, jednako kao i ukrajinska pred „narandžastu revoluciju” i potonje događaje.

Gomilanje zapadnih armija na ovako malom prostoru preti da naruši postsovjetski mir. Pogotovo što je užarena ukrajinska međa neprijatno blizu. U Minsku su se našli pred izborom: ili će pokleknuti pred naletom NATO-a, ili će se okrenuti Moskvi. Dilema je brzo rešena. Lukašenko je shvatio da u eventualnim tzv. demokratskim promenama za njega, jednostavno, nema mesta. Uostalom kao ni za opstanak socijalnog mira u državi koju vodi. Rusija se pokazala kao logičan izbor. Potonja dešavanja na globalnom planu ovakvu odluku samo su dodatno potvrdila.

Teško je verovati da bi se NATO u svom širenju ka istoku mogao direktno uplesti u rat protiv jedne suverene države. Za to postoje mnogi drugi metodi, upravo oni koji su primenjeni u Ukrajini, na Balkanu i još ponegde. Ali zveckanje oružjem na zapadnim granicama Belorusije svakako bi moglo da utiče na preraspodelu vojnih snaga na granici sa zemljom Zelenskog. A to bi značilo i mogućnost da Ukrajinci više svojih vojnika i artiljerije usmere na ratišta gde se direktno sučeljavaju s učesnicima ruske specijalne vojne operacije.

Jugoistočni rejon Belorusije–Gomelj, koji je i putnom mrežom povezan s ukrajinskom prestonicom Kijevom, već je spreman za ratni scenario, saopštio je pre izvesnog vremena ministar za vanredne situacije Aleksandar Kudolejev: „Svi sistemi su spremni da pređu na rad u ratnom režimu.” Posebna pažnja posvećena je obezbeđivanju snabdevanja stanovništva hranom, energentima i medicinskom pomoći.

Kako god bilo, iako su u Minsku strogo vodili računa da ni na koji način ne budu upleteni u ukrajinsku ratnu dramu, jasna je želja zapadne alijanse da se takvo stanje promeni. Belorusija, za sada, odoleva. Uostalom, međunarodne promene joj idu u prilog.

U međuvremenu je ovde raspoređeno rusko taktičko nuklearno oružje, a istorijska i svaka druga bliskost ruskog i beloruskog naroda garancija su da će bilo kakav napad na jednu od dve države biti shvaćen kao napad na njihovo zajedništvo. Kao u vremenima Drugog svetskog rata. Svakodnevne konsultacije Aleksandra Lukašenka i Vladimira Putina to najbolje potvrđuju.