(Pre)velika očekivanja

Tako nekako uvek biva u životu, a u politici naročito: s vremena na vreme nešto nam podstakne velika očekivanja, posle kojih slede još dublja razočaranja.

Kao retko koji novoizabrani lider u pamćenju, Barak Obama je podstakao istinsku euforiju, koja je po mnogo čemu veća u nekim krajevima sveta nego u samoj Americi. Ima za to mnogo razloga, ali jedan je osnovni: vodeća zemlja sveta izabrala je za svog predsednika ličnost koja, po opštem uverenju, ima natprosečan politički talenat i intelektualni kapacitet. Ličnost koja, već po svom karakteru, stilu, ali i političkom programu, obećava jednu strpljiviju, manje arogantnu, više diplomatiji nego unilateralizmu sklonu Ameriku. Ukratko, silu sa više obzira.

Konkretno, ono što saveznici, ali i svi drugi, očekuju od Obamine administracije, to je više saradnje, efikasnijih poteza za izlazak iz finansijske krize, koja je u toku, više spremnosti za konkretne akcije u spasavanju ekološki ugrožene planete, konkretnije razumevanje da je, kako odmiče 21. vek, svet sve manje unipolaran.

Zato se sada s najvećom pažnjom prati ono što će novoizabrani predsednik uraditi u sledećih deset „tranzicionih” nedelja, do zvanične primopredaje dužnosti, 20. januara: ko će sve od pretendenata ući u njegov tim i kakav će mu biti redosled prioriteta.

Iako su nade da će Obama promeniti Ameriku razložne, očekivanja kad je reč o dometima tih promena, ipak su prevelika. To je, u jednom od predizbornih komentara, rečnikom Volstrita možda najbolje sažeo londonski „Gardijan”: „Obama je precenjen i pad njegove vrednosti bi mogao zaista da zaboli”.

U analizi šta je u Obaminim izbornim obećanjima realno i šta je (ne)moguće, najpre treba poći od nesporne činjenice istorije: saldo svakog političara je da uvek manje ostvari nego što najavi.

Da će biti baš tako potvrdiće i ovlašan pregled američkih globalnih angažmana, u svetlu Obaminih obećanja, suštinskih američkih interesa i očekivanja američkih saveznika, partnera i protivnika.

Irak, recimo. Obećao je brzo povlačenje iz nepopularnog rata, ali je ipak teško zamisliti situaciju u kojoj američka vojska demontira svoje baze, pakuje opremu i masovno se evakuiše. Irak, daleko od stabilne ili bar čvrsto kontrolisane zemlje kakav je bio pod Sadamom Huseinom, sada je društvo puklo po mnogim šavovima i kao takav potencijalno lak plen Irana. A Iran u Iraku, to je već pretnja i Sudijskoj Arabiji i naftnim poljima sa kojih se napaja američka ekonomija, ali i sve savezničke. Da li je takav scenario izgledan? Naravno da nije.

Na drugoj stani, najavio je povećano angažovanje u Avganistanu, što podrazumeva i veće žrtve saveznika NATO-a, za koje oni nisu spremni. Osama bin Laden dakle može da bude spokojan.

Rusija je, to nije prošlo nezapaženo, posle proglašenja Obamine pobede prvo najavila preusmeravanje svojih raketa, kao protivmeru za američki raketni štit, da bi Medvedev tek posle toga svom novom kolegi poslao čestitku. Moskva je time najavila da će igrati „tvrdo”, što potvrđuje ranije procene da bi joj, kao predvidljivija, više odgovarala republikanska administracija.

Kad je reč o interesima Moskve treba imati u vidu još jedan ugao. Ako Obama, naime, ispuni svoje obećanje da će stabilizovati prilike na Bliskom istoku, novim pristupom prema Iraku, dijalogu sa Iranom, razumnijim prilazom večitom palestinsko-izraelskom problemu, to bi, u krajnjem ishodu, značilo i stabilizovanje cena nafte na nivou čak nižem od današnjih. Rusiji, koja je svoj uspon u ovoj deceniji zasnivala na stalno rastućim cenama svog energetskog izvoza, to svakako ne ide u prilog.

I Kina je, može se zaključiti, donekle razočarana porazom Mekejna, iz istog razloga veće „predvidljivosti” konzervativnog krila američke politike. Ali Kina je u suštinski drugačijoj poziciji u odnosu na Ameriku nego Rusija. Ona je prvo, glavna američka „radionica”, u novoj globalnoj podeli rada svi američki proizvodi, od patika, preko tekstila, kompjutera pa čak i avionskih delova, samo se projektuju u Americi, dok se sklapaju u Kini. U tom procesu Kina ostvaruje velike dolarske viškove, koje opet, kupovinom američkih obveznica – trenutni saldo je oko 500 milijardi dolara –vraća tamo odakle su uzeti.

Kina i Amerika su dakle različiti politički sistemi i ideologije, ali veoma komplementarne ekonomije. U Pekingu nemaju razloga da od ove međuzavisnosti odustaju, a jedno od čega donekle strepe jeste neki (po Kinu) nepovoljan zaokret u američkim vezama sa Tajvanom, koji je, ipak, malo verovatan.

Sve ovo ne umanjuje značaj smene za kormilom Amerike, iako je izvesno da Obama neće, kako to možda mnogi priželjkuju, biti ni samo globalni koordinator, niti radikalni reformator. Sa njim, Amerika će mnogo toga korigovati, ali ne, na svoju štetu, i značajno promeniti.