Insajderi nigde nisu popularni

Sudbina Gorana Miloševića, bivšeg radnika „Puteva Srbije”, koji je jedan od glavnih svedoka na suđenju „drumskoj mafiji” i koji posle otkaza tri godine bezuspešno traga za poslom, trebalo bi da bude, pre svega opomena državi jer je kao jedan od pet prioriteta definisala borbu protiv kriminala i korupcije, kaže Nemanja Nenadić, izvršni direktor Transparentnosti Srbija. Od te borbe, kako kaže, nema ništa ako se ne poveća broj onih koji su spremni da ukažu na te nezakonite pojave u svojim sredinama.

„Ne može se očekivati bilo kakav veliki napredak sve dok se ne pruži zaštita ljudima koji rizikujući štetne posledice govore o tim pojavama. Donošenje zakona, jačanje policije i tužilaštva, korisno je, ali s obzirom na prirodu korupcije, kao odnosu za koji zna mali broj ljudi, neprocenjiva je uloga insajdera”, kaže Nenadić.

Na pitanje da li to što se niko iz stranaka nije setio Miloševića kada su raspodeljivali javna preduzeća i omogućio mu da konačno počne da radi, može da se protumači kao njihova nebriga za sudbinu „običnog čoveka”, Nenadić ističe da ne bi u prvi plan trebalo stavljati partije.

„To bi trebalo da bude stvar državnih organa. Stranke su veoma moćne u Srbiji, ali je ta njihova moć vaninstitucionalna i ne bih voleo da od njih tražimo da jačaju tu vaninstitucionalnu moć, pa makar i za neku korisnu stvar. Političke stranke mogu da se postaraju da preko svojih predstavnika u skupštini predlože zakone koji će omogućiti da ljudi koji ukazuju na zloupotrebe budu ne samo zaštićeni od progona već i nagrađeni koliko je to moguće. Tu treba da bude njihova uloga”, smatra Nenadić.

On, međutim, napominje da čak i ako neko bude vraćen na posao ne znači da će posle „slave” koju je stekao ukazujući na nezakonitosti biti pošteđen neprijatnosti.

„Šikaniranja su moguća i unutar zakonskog okvira. To što će neko biti vraćen na posao ne znači da kasnije neće trpeti štetne posledice, ali to može da se prikaže i kao da nije u vezi sa onim što je uradio”, objašnjava Nenadić.

On dodaje da je veliki problem za ove ljude takozvane „duvače u pištaljke” to što po pravilu nijedno preduzeće niti sredina ne voli one koji od nje iskaču. I to je tako ne samo u Srbiji nego svuda u svetu.

Sa ovim stavom slaže se i Ivan Milošević, vlasnik agencije za lobiranje i marketing MC 2. On kaže da je Miloševićeva sudbina opšte mesto jer „vrana vrani oči ne vadi”.

„Stranke se smenjuju na čelu javnih preduzeća, ali bez obzira na to kako se zovu, demokratske ili liberalne, najviše vole model koji je uspostavio Slobodan Milošević u kome se samostalno razmišljanje smatra nelojalnošću. To što se njemu desilo loš je signal za sve druge koji ukažu na nepravilnosti, oni se praktično demorališu, ali to strankama i odgovara, jer niko ne voli takve ljude pošto žele da ostvare što veći stepen kontrole sa što manje talasanja. Niko ne želi da u preduzeću ima nekoga ko ih ’cinkari’ jer se to, bez obzira koliko čovek imao dobre namere, upravo tako shvata”, kaže Milošević.

On ističe da bi svakako za jednu firmu bio dobar marketinški potez da je čoveka kao što je Milošević vratila na radno mesto, ali da bi trebalo imati na umu da se u partijama odluke donose ne samo na osnovu onoga što je medijski atraktivno već da je to samo jedan deo slagalice koju čine i pravno-imovinski, politički, menadžerski aspekti.

U nekim zemljama, suočeni sa ovakvim problemom, kroz zakonsku regulativu pokušali su da zaštite insajdere. U Velikoj Britaniji, kaže Nenadić, postoji Zakon o obelodanjivanju u javnom interesu koji je donet pre više od deset godina posle nekih katastrofa koje su im se desile, a službenici su bili zastrašeni da o tome pregovore.

„Uopšte nije bitno da li je reč o službeniku iz javnog ili privatnog sektora, jer svugde ima informacija od javnog značaja. Korupcija ili kriminal mogu da budu čak manji problem. Šta ako neko ko radi u vodovodu sazna da voda nije tehnički ispravna, ali ne sme o tome da priča iz straha od posledica”, kaže Nenadić.

Jedan od načina na koji se ovakve situacije mogu preduprediti jeste i primena „instituta Kjuito” što je slučaj u SAD. Reč je o tome da neko ko uoči da je država prevarena nekim poslom, ako ukaže na to ima mogućnost da dobije deo novca koji je država uštedela zbog njegove savesnosti. O ovakvom načinu stimulacije, kaže Nenadić, moglo bi da se razmišlja i u našoj zemlji.

-----------------------------------------------------------

Za Miloševića niko nije urgirao

U našu redakciju juče je stigao dopis iz JP „Putevi Srbije” u kome se kaže da se Goran Milošević nije do sada njima obraćao sa zahtevom da se vrati na posao. Niko, kako kažu, nije ni urgirao da on bude ponovo angažovan. O mogućnostima da se ponovo zaposli u svojoj staroj firmi, u „Putevima Srbije” kažu da to „zavisi od potreba procesa rada u okviru Sektora naplate putarine, gde je imenovani ranije radio”.

U ovoj firmi podsećaju da je on radni odnos zasnovao 2000. godine te da je sve do 2006. godine kada mu je „zbog isteka ugovora o radu na određeno vreme raskinut radni odnos” radio na određeno i da mu je svakih šest meseci produžavan ugovor. Time je praktično potvrđeno ono što je i Milošević rekao u ispovesti objavljenoj u „Politici” pre dva dana.

Da podsetimo, poverenik za informacije Rodoljub Šabić je, u izjavi za naš list rekao da je pokušao Miloševiću da pomogne da se vrati na radno mesto tako što se obratio ministru za infrastrukturu Milutinu Mrkonjiću, a u ministrovom kabinetu nam je potvrđeno da je ta molba prosleđena u „Puteve Srbije”.