Pesnici sa Kosova i Metohije izvan matičnog kruga

„Istorija srpske poezije Kosova i Metohije 1951–2022” podseća na čuvenu „Utuljenu baštinu” Gojka Tešića. Zaboravljeni srpski pisci i tamo i ovde, jedni predratni, drugi posleratni, a i jednima i drugima se politika dobrano upetljala u živote, i ona književna, i ona u najužem smislu reči, odveć sirova i surova. Pesnicima sa Kosmeta koji pišu na srpskom jeziku uglavnom se izgubio trag u okvirima matične književnosti. Kako i zašto, pitanje je kojim se bavi autor ovog kolosalnog dela Aleksandar B. Laković, Pećanac i Kragujevčanin, lekar po akademskom obrazovanju, pesnik i tumač poezije po duhovnom pozivu.

„Istorija srpske poezije Kosova i Metohije 1951–2022”, u izdanju Doma kulture Gračanica, nedavno je ugledala svetlo dana. U knjizi na gotovo hiljadu strana govori se o 280 kosovskometohijskih pesnika, a samo nekoliko njih je poznato i široj javnosti. U knjigu nisu uvršćeni samo Srbi, već i Romi i Goranci koji su pisali na srpskom jeziku. Albanski i turski pesnici sa Kosmeta nisu zastupljeni, jer su mahom pisali i objavljivali na svojim jezicima, vrlo retko na srpskom.

– Predznak „srpska” ne odnosi se na naciju, nego na jezik. Ovo je istorija jezika, ne ljudi – kaže Laković na početku razgovara za „Politiku”.

Knjiga je ogromna, obuhvata period od 70 godina stvaralaštva kosovskometohijskih pesnika koji pišu na srpskom jeziku. Šta vas je podstaklo da se upustite u ovaj zaista veliki poduhvat?

Razlog zbog kog sam uradio ovu monografiju jeste utisak da poezija koja se stvara na srpskom jeziku na Kosovu i Metohiju nije adekvatno tumačena niti vrednovana na nacionalnom nivou, u okvirima matične književnosti. Hteo sam da skrenem pažnju široj književnoj javnosti da postoji zaista veliki broj kvalitetnih pesnika koji su, nažalost, prekriveni zaboravom, jer nisu stigli do kritičara od autoriteta što bi možda mogli da promene njihovu književnu sudbinu.

Kriterijumi prilikom pisanja ovakvih dela mogu biti različiti. Kojima ste se vi rukovodili?

Istorija, mislim, treba da opiše i pomene sve aktere perioda o kom se govori, a prvi kriterijum je bio da su pesnici o kojima pišem bar jednu knjigu objavili na srpskom jeziku. Drugi je bio da su bar pet godina proveli na Kosmetu, i to u periodu životnog i umetničkog sazrevanja, dok su bili u školi ili na fakultetu. Uglavnom se kod tih pesnika i u njihovom kasnijem radu prepoznavao neki trag kosovskometohijskog mita i podneblja. Pravi primer je Momir Vojvodić. On je rođen na Kosmetu, tu je živeo, ali je i po prelasku u Crnu Goru ostao kosovskometohijski pesnik, više nego mnogi koji su ostali na Kosovu i Metohiji. Uglavnom, držao sam se kriterijuma koje su koristili i prethodni kritičari i tumači poezije.

Kako je došlo do toga da kosovskometohijski pesnici ostanu van vidokruga nacionalne književne kritike, koja je bila vrlo živa s početka perioda o kom pišete?

U godinama posle Drugog svetskog rata, kada je počeo institucionalni razvoj književnosti na Kosovu i Metohiji, kada je došlo do pokretanja novina i časopisa, do osnivanja klubova, kasnije i fakulteta, dela kosovskometohijskih pisaca bila su izuzetno tretirana u književnoj kritici. O njima pišu univerzitetski profesori iz Beograda i naši poznati kritičari, poput Bogdanovića i Gavrilovića. No, kako su se institucije na Kosmetu razvijale, ljudi koji su ih vodili su pomislili da kontrola i dobronamernost Beograda više nisu potrebni. Ti rukovodioci iz Prištine počeli su da se otuđuju od nacionalnih književnih autoriteta, pa su tako pokidane i veze sa Beogradom. Jednom pokidane veze kasnije je bilo teško obnoviti. Tako su kosovskometohijski pesnici ostali na marginama nacionalne kritike ili su potpuno ispali iz matičnog kruga.

Da li je to bila samo književna politika, ili se u to umešala i politika u najužem smislu te reči?

Na Kosmetu se tada desilo ono što se desilo i posle prilikom raspada Jugoslavije, kada su svi loši pisci i svi loši glumci hteli da budu bardovi u svojoj sredini, u svojoj naciji.

Mislite da je prištinski kulturni establišment krivac za to što su pesnici sa Kosova i Metohije zapostavljeni u nacionalnim okvirima?

Ljudi koji su zvanično predstavljali srpsku književnost na Kosovu i Metohiji više nisu želeli da održavaju kontakte sa Beogradom. Hteli su sami da kroje književni život i budu njegovi jedini gospodari, a kontakt sa Beogradom nipošto nije smeo da se izgubi. Isprva su svi dobri pesnici koji su ponikli na Kosovu i Metohiji, bez obzira na to gde su kasnije živeli, automatski uključivani u matičnu poeziju. To važi za Aleka Vukadinovića, Libero Markonija, Velimira Miloševića. Znači, nikakvih prepreka s početka nije bilo da se i u Beogradu prepozna kvalitetna poezija, ali se posle sve teže dopiralo do Beograda. Zbog tog rascepa poezija Lazara Vučkovića nikad nije na pravi način vrednovana, a reč je o odličnom pesniku. Zbog toga malo ko zna za nadrealistu Velimira Parlića, koji je pre rata objavio književnoteorijski rad o nadrealizmu i napisao zbirku „Leš sunce” u nadrealističkom maniru. Uprkos tome, zvanična književna istorija smatra da je tvorac moderne poezije na Kosovu i Metohiji Rade Nikolić, sa zbirkom „Senke” iz 1951. godine.

Da li postoji neka specifičnost koja objedinjuje kosovskometohijske pesnike, odnosno koliko svako od njih stvara u skladu sa savremenim tokovima srpske i svetske književnosti?

Kad se pogleda gama svih tih pesnika i njihovih stihova, može se primetiti da i oni koji pišu o istoj temi to čine na drugačiji način. Nalikuje to jedno na drugo, ali je zaista osobeno. Raznolikost je neverovatna, a sadržajno su okrenuti motivima kojima su okupirani uglavnom svi pesnici. No, interesantno je da se vrlo malo pesnika bavilo Drugim svetskim ratom, kao da taj svetski sukob nije ostavio nekog velikog traga na Kosmetu. Kosovski mit je prekrio stvaralaštvo mnogih pesnika, a pojedini iz te perspektive slute i prorokuju nesreću koja nam se desila. U tu grupu najpre spadaju Ratko Deletić i Dušan Nikolić. Oni su poezijom govorili ono što se javno nije smelo reći. Neki su i teško postradali zbog svojih stihova. Zbog poeme „Metohija”, Miloš Ostojić je proteran iz Peći. „Stani. Ako ti neko rekne – idite, za vas ovdje sunce ne sija, srce ćeš za srce uzimati, Metohijo”, ti Ostojićevi stihovi su protumačeni kao poziv na međunacionalni sukob, rat, ubijanje, a reč je o ljubavi prema zavičaju koja je čista kao sunce.

Sasvim sigurno očekujete da knjiga probudi interesovanje za kosovskometohijske pesnike?

Prvenstveno sam je zbog toga napisao, a mislim da nekoliko pesnika zaslužuje posebnu pažnju. To su Dragomir Kostić, Blagoje Savić, Miraš Martinović i Slobodan Vukanović koji se bavi naučnom fantastikom. To su aktuelni stvaraoci, ali ima i zaboravljenih pesnika koji zaslužuju da njihovo delo bude iznova vrednovano. To treba da učine beogradski kritičari. Mi stvaraoci sa Kosova i Metohije godinama i decenijama se oslanjamo samo jedni na druge, a to ne dovodi do preko potrebnih novih tumačenja. Knjiga bi posle Gračanice trebalo da bude predstavljena u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu. Voleo bih da se sa knjigom upozna što veći broj ljudi, a nadam se da će stručna javnost biti spremna i za polemiku.