Ni kriv ni dužan uvek za sve kriv

Dragi sugrađani, koristim ovu priliku da obznanim da će u vreme pisanja svake sledećeg „Beogradske nedelje” biti obustavljen tramvajski saobraćaj u pravcu Slavije, jer od sada planiram da stvaram sedeći na šinama, umotan u vuneno ćebence, sa sve omiljenom igračkom iz detinjstva u krilu...

Ne, ne, ne, nisam poblesavio, niti me naročito inspiriše hladan čelik, već samo koristim svoje ustavno pravo na štrajk, iliti, javnu manifestaciju ličnog nezadovoljstva izraženog kroz nenasilnu blokadu tramvajskog saobraćaj na linijama 2, 7, 9...

O čemu ja to?! Pa, o proizvoljnom tumačenju demokratije koje veli da imam pravo da se samoorganizujem i zagorčam život dvomilionskom gradu, jer mi trenutno nisu sve ovce na broju?!

Još nisam dovoljno jasan?! Evo, recimo, razočaran sam tretmanom Aboridžina u australijskom društvu i očekujem od naše vlade, Skupštine grada, GSP-a i nuklearnog instituta u Vinči da što hitnije reše taj problem?! Usput, zamolio bih policiju da me smatra „kritičnom masom” jer sam spreman i da obgrlim banderu ukoliko pokušaju da me sklone s ulice!

Glupost?! A, ne! I zbog besmislenijih stvari bivao je Beograd pod blokadom, pa može na ta dva-tri sata nedeljno da se solidariše i sa australijskim starosedeocima... Ako je već postala praksa da se i zbog loše ženine kuhinje parališe grad, nemojmo praviti izuzetke!

Razume se, kad završim s pisanjem krećem u protestnu šetnju glavnim gradskim ulicama, izvodeći istovremeno i aboridžinski svadbeni ples. Nažalost, zbog malobrojnosti neću biti u stanju da blokiram sve gradske mostove, ali sam spreman da pristojno platim onome ko bi se u moje ime prihvatio ležanja nasred „Gazele” i „Brankovog”...

Šalu na stranu, verujte, poštujem svačiju muku ali niko više izgleda ne poštuje našu. Bezmalo da više ne prođe dan a da neki nevoljnici ne zaustave grad, misleći da će rešiti svoje muke uzmu li prestonicu za taoca.

Postala je kazna živeti u Beogradu, koji je ni kriv ni dužan uvek za sve kriv i dužan...

Znate, iskreno govoreći, kada je čovek prinuđen da od posla do kuće putuje sat i više vremena, malko izgubi razumevanje za patnju onih zbog kojih će na ručak stići u vreme večere...

Da je to šta sporadično pa hajde da otrpimo, ali već je postala kalendarska pojava, ko mesečeve mene, majku mu – od proizvođača sezonskog voća i povrća, preko stečajaca sve do boraca protiv imperijalizma i kapitalizma, svako ima svoje omiljeno godišnje doba kada najbolje rađa pred Nemanjinom 9-11, Starog dvora...

Pa, kada se još povrh svega zalome i one stroge državničke kolone, kukala nam majka, zlo i naopako! Prva, druga, ler...

– Šta je sad, malinari?!

– Ma, jok, Česi, čeka se da prođe delegacija!

Posle dvadeset minuta opet prva, druga, ler, sledeća raskrsnica.

– Česi, a?

– Ne, Slovaci, sad će oni...

Još dvadeset minuta kasnije, još jedna raskrsnica dalje.

– Slovaci, je l’ te?

– Ma kakvi Slovaci, Poljaci, samo što nisu...

Već sat i nešto od malinara, a tek kilometar dalje.

– Ovo mora da su Bugari, je l’ tako?!

– Kakvi vas Bugari spopali, oni će tek sledeće nedelje! „Karadžićevci”, more, krenuli u šetnju... Požurite, sad će „fašisti”, antifašisti, anti-anti fašisti, ovi što su za Evropsku uniju, oni što su protiv nje, pa Žene u crnom, muškarci u plavom, deca u rozem, sakupljači šumskih jagoda...

I onda, kad konačno stignete kući, ključ u bravu ali vrata neće da se otvore?..

– Šta je sad pa ovo, boga mu poljubim?!

– Leglo dete, protestuje protiv graška i karfiola, neće da ustane, kaže učili ih u vrtiću da imaju pravo na štrajk... Dok razmatram njegove zahteve, ’ajde se ti još malo vozikaj liftom, iskoristi dok ga komšija ne zaglavi na međuspratu, u znak protesta zbog dolaska tašte u goste...