Car je i go i mrtav

Pula – Obrati se za nanetu nepravdu sudstvu, socijalnim službama i drugim državnim institucijama i budi siguran da ćeš na pravdu čekati narednih 50 ili 60 godina – reći će nešto slično Budilica, nekadašnji radnik u privatizaciji razrušenoj a nekada veoma uspešnoj fabrici za preradu mesa, koji iz tog razloga stvar rešava „papagajkama”, a boga mi i satarom „jer drugog načina nema”.

Taj Budilica (u tumačenju bosanskog glumca Emira Hadžihafizbegovića) jedan je od slikovitih junaka nove filmske priče iz pera tandema Rajko Grlić – Ante Tomić metaforički nazvane „Svemu dođe kraj”, delimično inspirisane Krležinim romanom „Na rubu pameti”, a sa Grlićevim rediteljskim potpisom. Svetskom premijerom ove hrvatsko-bugarske-srpske-makedonske-bosanskohercegovačke-turske koprodukcije u velelepnoj Areni pod zvezdanim nebom (srpski koproducent je naš slavni glumac i producent Uliks Fehmiju) svečano je u četvrtak veče počeo 71. Pula filmski festival i takmičenje za ovogodišnju „Zlatnu arenu”. Zanimljivo je i filmsko-istorijski nimalo beznačajno to što se premijera „Svemu dođe kraj” dogodila tačno na 50. godišnjicu od prvog Grlićevog nastupa u Areni 1974. godine sa filmom „Kud puklo da puklo”. Od tada pa do danas ovaj blistavi rediteljski izdanak „praške škole”, producent, scenarista, pisac, osnivač Motovun festivala i dugogodišnji profesor filmske režije na američkom univerzitetu, u svoj filmski opus uspešno je upisao i naslove poput: „Bravo, maestro”, „Samo jednom se ljubi”, „Stvar srca”, „Štefica Cvek u raljama života”, „Za sreću je potrebno troje”, „Đavolji raj”, „Žosefina”, „Karaula”, „Neka ostane među nama” i „Ustav Republike Hrvatske”. Sada, u svojoj 76. godini, Grlić je svojom neuništivom mladalačkom energijom, intelektualnom i zanatskom oštrinom pokazao da nasuprot naslovu novog filma njemu kao rediteljskom stvaraocu još dugo neće biti kraj.

Grlić je pred pulsku publiku, koja je odobravajuće aplaudirala i tokom same projekcije, izneo dinamičan, satirično-dramsko-trilersko-kriminalistički film koji se s pažnjom i sa željenom napetošću prati i „guta”. Glavni filmski junaci su: Maks Pinter (Živko Anočić), uspešni zagrebački advokat koji je od optužbe za dvostruko ubistvo radnika pridošlih da traže svoje zaostale plate oslobodio dugogodišnjeg klijenta Dinka Horvata (Boris Isaković), bogatog tajkuna moćnijeg od države, ali mu se savest probudila kada je u sudnici ugledao Ninu (Jelena Đokić), svoju ljubav iz studentskih dana sa kojom je delio ideale. Naknadnom izjavom da mu je klijent, inače jedan od najvažnijih stubova savremenog hrvatskog društva, zapravo hladnokrvni ubica Maks će izgubiti i svog advokatskog partnera i klijente i sopstvenu ženu i porodicu, ali će uz pomoć Nine krenuti u osvetnički pohod koji se završava krvavom pobedom. Baš onako, na Budilicin način, „jer drugog načina nema”...

Svašta će se tokom ovakve priče o tranzicijskom mešetarenju vladajućih garnitura unutar političko-sudski korumpiranog društva čuti i videti, pa i taj Grlićev i Tomićev direktni šamar u lice HDZ-a (od Tuđmana pa do naših dana) i njenih glasača, ali i današnjih hadezeovskih koalicionih partnera. Taj „šamar”, koji je dobio glasan aplauz publike, nije odraz kakvih autorovih razočarenja u vlast, već više slika realnosti već dugo nezavisne i u EU prihvaćene, a nakaradnim sumnjivim privatizacijama devastirane i osiromašene, opljačkane hrvatske države iz koje stanovnici sve brojnije i češće odlaze. U tom smislu ovo filmsko delo kao da vrišti: „Car je go!”. Uz one dodatke da je „car” i mrtav jer svemu kad-tad dođe kraj, ali i činjenice da niko u ovakvoj priči nije posve nevin i bez krivice. Tu su autori i iskreni i jasni.

Sa stanovišta vizuelne estetike (značajan doprinos direktora fotografije Branka Linte), ovaj novi Grlićev film po mnogo čemu me asocira na neka američka pa i francuska dela iz sedamdesetih godina prošlog veka. To „Svemu dođe kraj”, koji odlično korespondira sa publikom, daje neki poseban, patinirajući šarm. Naš glumac i profesor Boris Isaković ispunio je svojim glumačkim gabaritom to slatkorečivo, šarmantno, uvek dobro odeveno, tajkunski beskrupulozno i nezaustavljivo moćno telo i delo surovog Dinka Horvata. Jelena Đokić pleni na platnu svojom fizičkom i duhovnom pojavom, svojim očima u kojima se ogleda ta dobro iznijansirana skala promena raspoloženja i emocija. Živko Anočić je izvrsno odabran za ulogu Maksa Pintera, baš kao i Janko Popović Volarić za ulogu njegovog advokatskog partnera.

Film „Svemu dođe kraj” Rajka Grlića rado će se gledati u bioskopima u regionu. To kako će ga prihvatiti predstavnici hrvatskih vlasti ne bih da sudim. Činjenica je da se na svečanom otvaranju 71. Pule (prvi put se u istoriji dogodilo da festival započne u četvrtak) nije pojavio niti jedan političar, što je do sada bilo uobičajeno. U publici je sedela ministarka za kulturu Hrvatske i njena reakcija na film je bila i manje od onoga što se može nazvati „mlako”. Ni vatrometa s mora nad Arenom ovog puta nije bilo. Eto, i tome je došao kraj.