Kad zaplovi „Nimic"...

Srbin iz Amerike, odnosno Amerikanac srpskog porekla, „filmski, ugostiteljski i sportski radnik (kako to američki zvuči!) izrazio se slikovito u pogledu američke (spoljne) politike: „Ona je kao nosač aviona – kad uhvati kurs, teško menja pravac”. To što je gospodin Dan Tana izrekao metaforično, u emisiji RTS-a „Da. Možda. Ne.”, a povodom izbora novog američkog predsednika, „pravi” i „zvanični” Amerikanci saopštili su Srbima odmah i bez ikakvog poetskog dodatka: američka politika prema Srbiji neće se menjati. Prijateljska je, nisu propuštali da dodaju.

O prijateljstvu na američki način svoje mišljenje svakako imaju ljudi i narodi širom sveta, no kako je sve manje iluzija o snazi ljubavi kontra moći interesa, razlog za globalno pomno praćenje američkih izbora svakako je bio prvenstveno pragmatične prirode. Kandidat, pa pobednik Barak Obama obećavao je promene i time probudio nadu. A ona, poznato je, umire poslednja.

Izbori za 44. predsednika SAD doneli su planeti još jedan fenomen, ovog puta nazvan „obamanija”. On ne bi bio moguć bez udela televizije koja je dobila izuzetnog, harizmatičnog junaka za novu-staru vrstu rialiti šou programa u kome se i politika i političari tretiraju kao zahvalan materijal za podizanje rejtinga. To je još jedan tipičan izvozni artikal kojim je Amerika zadužila čovečanstvo. Novac koji su i sada republikanci i demokrate SAD uložili u reklamnu kampanju i TV spotove, duele, debate, promocije programa, prenose stranačkih konvencija... za mnoge druge je nezamisliv u pogledu visine svote, ali je princip postao prihvatljiv i neizbežan. Ko danas sanja politički uspeh, ne upušta se u izbornu trku mimo američkog modela kampanje.

Da li kao deo „obamanije”, ili kao logičan deo postupka, ovog puta javilo se i masovno, planetarno praćenje završnice američkih izbora. U velikim i malim zemljama televizija je direktno svedočila o izbornom danu (noći) i rezultatima odluke američkih birača. Iz poduhvata nije izostala ni Radio-televizija Srbije priredivši svojim gledaocima „izborno bdenije”. Sve je tu delovalo smišljeno, isplanirano, organizovano. Visoko profesionalno. Prilično svečano. Delimično glamurozno. Pomalo i zabavno. Po američki....

U studiju dobri voditelji i poznati, uvek dežurni komentatori političkih prilika. Na stalnoj vezi dopisnici iz inostranstva, uz česta uključivanja izveštača iz Vašingtona. Slika i ton iz Medija centra gde srpski uglednici prave društvo američkom ambasadoru i njegovom kolektivu u iščekivanju ishoda. Atmosfera kao u nekom izbornom štabu u Virdžiniji, Ohaju, na Floridi, u Kaliforniji, Masačusetsu... Uz balone, koktele, „igru glasanja”, čestitanja...

I potom još nekoliko dana televizijski odjeci i reagovanja na događaj proglašen već istorijskim, kapitalnim, prekretničkim. A dok ne stignu prve naznake može li pomenuti „Nimic” ipak malo da skrene levo ili desno, valja se zabaviti svojim jadom. Da srpski birači opet malo više saznavaju o Trgovištu, Bosilegradu, Somboru, Zaječaru, Bujanovcu... da bi bili spremniji za sledeće republičke izbore.

Za praćenje tih budućih naših izbora RTS se već sasvim dobro pripremio.