GDE JE GEDO

Kažu da neki ljudi stare kao cipele, a neki kao katedrale. Što, valjda, važi i za ljudska udruženja. Poput „Otpora”, skupa mlađanih aktivista građanskog patriotizma, studentskog pa posle i narodnog pokreta nastalog u završnim danima režima Slobodana Miloševića.

Gde je danas, deset godina od svog nastanka, pokret koji je impresivnom količinom razorno kritične, socijalno kreativne i inspirativno duhovite kampanje umnogome doprineo dramatičnoj smeni vlasti? Gde je Gedo koji se, pozivajući nas da izađemo na izbore 2000, u kućnom tiražu od 950.000 primeraka usudio da Srbima poruči „Gotov je”?

Kada se 15 Očeva osnivača „Otpora”, skojevaca vunenih vremena, okupilo u Beogradu, bilo im je dosta problematičnog srpskog sindroma da se slave porazi, da se više cene sahrane nego svadbe. Hteli su pobedu.

Bila je to jedna ne samo generacijska, već i staleška stvar. Otporaši su bili deca Brozove srednje klase naviknuti na dobre škole, skijanja na Kopu i letovanja u Grčkoj. Rođeni u čast slavne 1968, ili neku godinu kasnije, bili su već dozreli da ih pozovu da ratuju u Vukovaru. Odbili su.

Trećina njihovih vršnjaka odmah je završila negde od Vankuvera do Sidneja perući sudove i raznoseći pice. Druga trećina podlegla je lokalnoj depresiji i spas potražila u heroinu. Oni su ostali da se bore svesni da revoluciju pokreću ljudi koji nemaju šta da izgube, a demokratiju oni koji imaju šta da izgube.

Krenuli su idejom koja se pretvarala u političku kampanju, ne i organizaciju. Nije bilo lidera, odluke su donošene konsenzusom. Otpor je igrao na srpskom inatu. Znali su da će ljudi reagovati instinktivno. Efekat zabranjenog voća. Dok je Milošević neke plenio s „malo morgen”, njihove duhovite i opore poruke produbljavale su revolt drugih. Na talasu nacionalnog zanosa poručivali su: „Otpor, jer volim Srbiju”.

Režimu nije trebalo dugo da prepozna sofisticiranu pretnju koja se, kao bauk „Otpora”, širila Srbijom. Marko M. dočekivao ih je toljagama u Požarevcu. Vlast ih je hapsila, prebijala i zatvarala, ali nije uspevala da spreči širenje poruke koju ni DOS nije umeo tako efektno da artikuliše. „Gotov je.”

Opozicioni političari radili su ono što im je bilo u opisu radnog mesta, dok su hrabri klinci Srbima poručivali „Živi otpor” ne krijući želju da se promeni sistem vrednosti. Lajali su pred kordonima policije izvodeći na čelo kolone devojčice. Izmislili su ćurku s cvetom u kosi pa je Mira M. odmah tražila da se cvet skine s „kravice” na jogurtu.

OK. „Otpor” je pružio svoj veliki doprinos stvaranju premisa za demokratski preobražaj Srbije. A dalje?

„Samo vas gledamo”, poručivali su otporaši pre izbora 2000. Posle su isto ponavljali „bageristima” 5. oktobra. Ostaju na sceni. Kako ideja novog građanskog patriotizma ne predviđa revoluciju već evoluciju, pokušavaju da motivišu mlade da ostanu u zemlji i pozivaju one koji su otišli da se vrate. S generalima razgovaraju o skraćenju vojnog roka i civilnom služenju vojske. Na međunarodnim skupovima razmatra se njihova ideja da nenasilni model preuzimanja vlasti bude upotrebljen u – Iraku.

Uspeli su. Model nenasilnog otpora, finansijski podržan i instruisan od raznih prijatelja, pretvorio se u logo koji su kopiranti dosad upotrebili u barem osam država, sa znanjem ovdašnjeg „Otpora” ili bez njega. Od „Oborone” u Rusiji, preko „Kvare” u Gruziji, „Zvakvana” u Zimbabveu ili pokreta u Libanu i Ukrajini do Maldiva gde je opozicija nedavno oborila vlast po destilisanoj matrici beogradskih otporaša.

Oni su se januara 2001. povukli. Energija je presahnula u korelativnoj vezi s motivom nastanka. Na skupu na Paliću prestali su da postoje. Mission accomplished. Poznata pesnica završila je u Muzeju revolucije na Pašićevom trgu u Beogradu.

Leta 2003. „Otpor” pokušava s transformacijom. Postaje politička stranka koja kaže da će „istinski da brine” o običnom svetu, bez globalnih pitanja. Aktivisti govore o 30 odsto podrške. Kasno. Pokušaj da se od forme napravi suština je propao.

Da li je „Otpor” danas moguć? Nije. Njegov društveno-politički dinamizam – izvinite na rogobatnosti – i šarmantna estetika bili su proizvod jednog vremena. „Otpor” je kao Hladni rat. Kada je izgubio svoj modus vivendi, kada je pobedio Miloševića, kada je tenzija popustila i otporaši su se razišli.

Neke je, poput „dece cveća” 1968, vlast ubacila u svoj veliki usisivač. Umetnost asimilacije. Drugi su se jednostavno manuli politike. Preostalo im je da se druže. Idu jedni kod drugih na slave, zadovoljni svojim učinkom: doprineli su da više nikome na pada na pamet da krade izbore, izborili su se za veću slobodu medija, pomogli su nastanku javnog mnjenja koje je rušilo političare s nakaradnim idejama ukidanja Darvina u školama.

„Možda je naš najveći uspeh što je narod postao pametniji od političke elite”, kaže mi jedan od „očeva osnivača”.

Da li je time „Otpor” ispunio svoju jednokratnu upotrebu ili je neki drugi „Otpor” i danas potreban? Jeste. Oni su se povukli ovenčani lovorom, katkad osporavani i od političara čija su deca bili, ali plašim se da njihov poligon mladalačke žustrine, čistote i vrcavog duha – svega onoga što je krasilo „Otpor” u njegovim prvim danima – popunjavaju drugi. Nova desnica.

Zašto „Otpor” onda sebi nije obezbedio liberalne naslednike? Zašto nije iškolovao nove entuzijaste koji se neće baviti revolucionarnim, već evolutivnim pitanjima demokratije?

Političke partije su jedno. Građansko društvo je nešto što vidim kao širi prostor u kome bi moralo da bude mesta i za neke nove duhovite otporaše koji bi i vlast i nas podsećali na izazove ovog vremena. Ono što danas postoji, a podseća na otpor, jeste na nivou incidenta: nosanje mrtvačkog sanduka zbog ekoloških opasnosti u Pančevu, otporaške majice zbog nasilja po školama ili otpuštanja profesora matematike, nameštanje prozora na ambasadi Slovenije posle rušilačkih demonstracija po Beogradu.

Jasno mi je da je katalizator nastanka „Otpora” u ono vreme bilo zlo. Kao što mi je jasno da te količine zla više nema. „Nekad je bilo jednostavno. Za Slobu ili protiv njega. Sada je komplikovano. Da li si za zakon o konkurenciji ili ne. Moraš da znaš mnogo”, kaže mi bivši otporaš. Onda pitanjem odgovara na pitanje: „Zašto me pitate da li je Srbiji danas potreban neki pokret kao što je bio naš? Zato što ne verujete u institucije?”

„Da”, odgovaram sebi, njemu a i čitaocima. „Da nema krize institucija o kojoj svi glasno ili šapatom pričamo, ne bi nam bio potreban neki novi otpor. Ne kao pokret građanske neposlušnosti, već kao korektiv. Budilnik koji zvrnda svakog dana.”

Obradovalo me je kada se posle višegodišnje hibernacije „Otpor” ove godine javio u Novom Sadu predizbornim pozivom na zaštitu ideja 5. oktobra. Nije to više bio studentski ili narodni, već samo „Otpor”. Javio se zbog „kajanja”, zbog „velike greške” počinjene osam godina ranije: podrške Koštunici u kome su otporaši naknadno prepoznali novog Miloševića.

„Korektivni angažman” okajavanja pogrešnih procena prošlosti na izborima je ponovo uspeo. Ostalo je pitanje: imaju li stari otporaši istu čvrstinu i svežinu koja ih je karakterisale pre jedne decenije? Teško. Što ne znači da nije vreme za neke njihove naslednike. Povoda za njihov angažman na pravljenju civilnog društva ima na pretek.

„Živim u zemlji ubijenoj u pojam. Mnogo toga je bolesno”, kaže mi još jedan od onih 15 otporaških „talibana”, kako sebe vole da zovu. „Trebaju nam novi klinci za čišćenje sistema.”

Lament je tu. Nazvao bih ga lamentom nedovršenog projekta: društvo u čijem je stvaranju „Otpor” učestvovao ostalo je nedorečeno, bez jasnog sistema moralnih vrednosti. Nostalgičan sam. Voleo bih da „Otpor” stari kao katedrala. Treba mi Gedo.