Nisam slikarska prostitutka

VIŠE OD SPORTA
Ovo je intervju sa Radovanom Laletom Đurićem (63), slikarom, skulptorom i dizajnerom, čovekom koji teško prihvata javni razgovor o svom radu, a posebno ne o svom životu. Ovoga puta je to ipak učinio, i to iz dva razloga: zbog ubedljivog nagovora naših zajedničkih prijatelja, a pre svih glumice Nede Arnerić, ali i zbog činjenice da mu je „Politika” pre četrdesetak godina, kad je još bio početnik, otkupila jednu od prvih slika.

Đurić živi u Americi. U Njujorku ima atelje i galeriju u kojoj je najniža cena njegove slike oko 50.000 dolara! Ali, svake sedme, osme nedelje dolazi u Beograd i u svoj Niš, u galerije koje se nalaze u fabričkim krugovima duvanske kompanije „Filip Moris”, donatora njegovog projekta „Niš art fondacija” (NAF). Obe galerije, i niška i beogradska, po stavu ovog umetnika i ove kompanije, pripadaju mladim srpskim slikarima i piscima, koji nemaju više od 35 godina.

U ovom razgovoru, kao i u svim prethodnim u okviru ove rubrike, sagovornik mi, u hronološkom kretanju kroz svoj život, „slika” događaje i iznosi stavove. Ovoga puta je to posebno zanimljiv intervju zbog činjenice da je reč o najplaćenijem živom srpskom slikaru (!), kao i čoveku koji je sebe oslobodio mnogih normi.      

Odakle ste krenuli u život?

Rođen sam u maju 1945. godine u Ljubatovici, selu koje se nalazi u blizini Bele Palanke. Bio sam treće dete oca Miodraga i majke Anke koji su tu bili učitelji. Otac je, uz svoj posao, bio i graditelj gudačkih instrumenata i osnivač horskih svečanosti u Nišu. Sestra Olivera i brat Dragan su se posvetili muzici, a i ja sam se predao umetnosti, ali slikarstvu. I svi smo, hvala Bogu, živi sem, nažalost, oca. Majka Anka ima 94 godine! Ličim na nju. Gledam je dok me nešto savetuje pred moj put u Njujork... Imamo iste ruke...

Kako ste živeli u vreme odrastanja?

Bili smo tada u Nišu. Najveći deo vremena provodio sam igrajući fudbal na ulici i, naravno, u Radničkom. Uz sve nas iz kraja tu je bio i Dragan Holcer, rukometaš, a kasnije fudbaler Radničkog, Hajduka iz Splita, nemačkog Štutgarta i državnog tima Jugoslavije. Ali, da nije bilo mene i mog druga Miše Guštera, Holcer bi, verovatno, ostao samo rukometaš... Pred gostovanje fudbalskih omladinaca Radničkog u Vranju nismo imali kompletan tim, pa smo Gušter i ja pozvali rukometaša Holcera da nam pomogne. Holcer je u Vranju postigao tri gola i više se nije vraćao rukometu.

A šta je bilo u školi?

Sve mnogo lošije nego na fudbalskom terenu. Otac me upisao u građevinsku tehničku školu. I umesto četiri godine, u toj školi sam ostao šest godina. Dva puta sam ponavljao. I to je, praktično, bio kraj mog školovanja. Doduše, crtanje i slikanje su bili deo mene, ali to, tada, niko nije cenio. Ipak, želeo sam da upišem Akademiju u Beogradu. Međutim, nisu me primili ni prve, a ni druge godine. Bio sam očajan... 

I šta čini očajan čovek?

Tek kasnije sam shvatio da su mi ovi padovi na pragu Akademije najveća usluga u životu. „Slučaj” me odveo u slikarnicu Narodnog pozorišta. Pozvao me Duško Šević, tehnički direktor. Njemu sam mnogo zahvalan. Bio sam majstor za dekore. Slikao sam šume i dvorce na obali „Labudovog jezera”... A radio sam još sve i svašta, van pozorišta, da bih preživeo.

Kad ste prekoračili granicu?

Stigao sam u Veneciju u 26. godini. Tu me je čekao posao u pozorištu i učenje rada na vitražima, slikama od komada obojenog stakla. Potom su me pronašle vojne vlasti. Trebalo je da odužim „dug domovini”, ali sam u uniformi bio samo pet nedelja. Oslobodili su me ove obaveze zbog viška leukocita u krvi. Do zagađenja krvi došlo je, kao i uvek, zbog ljubavi. U ovom slučaju zbog ljubavi prema slikarskim bojama. One su me trovale... Posle toga sam još godinu dana, kao dekorater, slikar i majstor za vitraže, „lutao” po Parizu, Beču, Amsterdamu...

A kad ste krenuli Kolumbovim putem?

Njujork sam upoznao 1973, u 28. godini. I nikad se više, za stalno, nisam vraćao u Evropu. Amerikanci su me već znali kao umetnika i borca za nove slikarske pravce. Oni vole da svako počne kao autsajder, da dokaže svoju vitalnost i pokaže energiju. To je princip Amerike koja poštuje samo prirodni odabir u masovnoj trci za uspehom.

Čime merite vrednost uspeha?

Sve merim ostvarenim željama. Uvek sam želeo da radim ono što volim, kao i da to činim u uslovima potpune slobode. Sanjao sam atelje i, uz atelje, galeriju. I izborio sam se, između ostalog, i za mogućnost da, na Menhetnu, u staroj zgradi, na šestom spratu, na uglu otmene 72. ulice i avenije Jork, ostvarim svoj veliki san. Ovo moje carstvo „Lalespace” („Laletov prostor”), za ovih tridesetak godina je prošireno na oko 600 kvadratnih metara! I to je jedna od najvećih i najboljih galerija u Njujorku.

Kako se koristi ovaj prostor?

Ovo je, uz sve moje lične potrebe, i centar srpsko-američkog prijateljstva. Ovde se održavaju projekcije filmova, recitali poezije, koncerti, prijemi, izložbe... Naravno, nisam diler, ne izdajem ovoj prostor. On je uvek na raspolaganju onima koji to zaslužuju.

Šta možete reći o svojim slikama?

Ništa. Osećam fizičku neprijatnost od tumačenja svojih slika rečima. Uostalom muka mi je od nekih slikarskih priča za koje znam da nisu tačne. Zato neću da budem deo tog miljea. Ne želim da me neko povezuje sa onima koji se lažno predstavljaju i koji govore o izlaganju svojih slika u Njujorku, u galerijama koje ne postoje.

Da li planirate život i rad?

Nisam baš vredan. Mogu čak da kažem da sam lenj. I zato ne volim planove, ali ih poštujem kad se o radu dogovorim. Na primer, kad zakažem izložbu – moram da radim. Nema mi druge. Isto je i sa naručenim slikama. Čovek dođe, kaže šta hoće i spreman je sve to dobro da plati... E, tu više nema hoću-neću... Jer, kad bih čekao inspiraciju umro bih od gladi. To što radim po porudžbini ne znači da sam slikarska prostitutka, kako neki zovu one koji i tako rade.

Ko je rekao „prostitutka”?

Ja, naravno. Ako je Mikelanđelo to radio za papu, što je istorijska činjenica, zašto ne bih i ja mogao tako nešto da učinim. Ne želim da mistifikujem svoj posao i da pričama o svom radu zamagljujem jednostavne i jasne činjenice. Ko svoj posao radi lako, i na najbolji način, taj zaslužuje naziv umetnika u svakom poslu... Moj posao je i dizajn u okviru produkcije „Radovan”. Po donetim planovima izrađujem unikatne komade nameštaja, a uređujem i sve vrste prostora od poda do plafona...

Od kada ste u projektima za Srbiju?

Od 2003. godine, kad sam osnovao NAF uz pomoć prijatelja iz američke kompanije „Filip Moris” koja je kupila nišku duvansku industriju. Fondacija je, inače, namenjena mladim slikarima i piscima u Srbiji koji nemaju više od 35 godina. U okviru ove akcije opremljene su galerije u Nišu i Beogradu. Na godišnjem konkursu za mlade daju se po tri nagrade najboljim slikarima i piscima. A te nagrade su najveće na svetu: deset hiljada, pet hiljada i tri hiljade evra. Pored toga, najboljima je, putem kataloga i novih promocija, omogućena reklama širom sveta. To je moj doprinos Srbiji. Želim da mladi ostanu u domovini i da nauče da žive od svog rada.

A šta se još događa u ovim galerijama?

Galerije su uvek na raspolaganju onima kojima su namenjene, ali i za sve naše akcije poput one kad sam Leonarda daVinčija „doveo” iz Firence u Niš i Beograd. Tada sam omogućio svima u Srbiji da vide šezdeset pet izuma koji su napravljeni po skicama ovog genijalnog i svestranog umetnika. Bila je to svetska izložba u pravom smislu ove reči. Nije to mali posao.

Kako stižete sve to da učinite?

Rad NAF-a nije samo moja briga. Mladi umetnici tačno znaju kome mogu da se obrate za pomoć, a reč je o u svojim profesijama istaknutim ličnostima Srbije: Nedi Arnerić, Jovanu Ćirilovu, Olji Ivanjickoj, Gordani Suši, Borku Gvozdenoviću, Radmili Đuričin, Mihajlu Spasoviću, Tihomiru Trivuncu, kao i doktorima Dragošu Stojanoviću i Đorđu Laloševiću.

Ko je uz Vas u Njujorku?

Bio sam u braku sa Jevrejkom Marilin i s njom imam sina Vuka (28), filmskog režisera i scenaristu. Svako od nas poseduje svoj stan i lepo se slažemo. Imam više pravih, dragocenih, prijatelja širom sveta. A odnos prema ženama za mene je, pre svega, ljubav. Smešno mi je kad čujem da muškarac umesto ljubavi sa privlačnom ženom razvija prijateljstvo. U takvom odnosu su oboje gubitnici. Moj životni stav je: žena, hrana, piće.

Šta je Vaša dragocena imovina?

Čuvam kofer sa kojim sam pošao u svet. Ako propadnem, spakovaću u taj kofer samo ono što je najpotrebnije i bez žaljenja otići odavde. Znam da sam se lepo naigrao. Imao sam više uspona nego padova. Bio sam s najlepšim ženama. Pio najčudnija pića. Upoznao mnoge ljude... Stvarno bih imao o čemu da razmišljam kad bih se vratio u svoje selo, u svoju Ljubatovicu.