Kad se zabava završi, ostajemo sami sa sobom

Posle prestižne Ninove nagrade, Stevo Grabovac, autor iz Banjaluke, odnedavno je dobitnik i Nagrade „Vladan Desnica” za roman „Poslije zabave” (u izdanju Imprimatura), pripovest o zločinu nad romskom decom početkom rata u BiH, „o tome koliko je ljudsko biće spremno da nanese zlo drugom biću”, kako je sam pisac rekao. Ali to je i priča o odrastanju, porodici i prijateljstvu. Pripovedač piše roman o svom ocu koji je u tom ratu bio u logoru, a zatim sakupljao svedočanstva ljudi što su delili sličnu sudbinu, i ujedno otkriva i to kakvu je ulogu otac imao u službi bezbednosti pred kraj i po završetku Drugog svetskog rata.

Povodom ovako važnih priznanja, Grabovac za naš list kaže:

– Svakom piscu s ovih naših prostora ovako važne nagrade značile bi mnogo. U svakom kontekstu: kao duhovna zadovoljština za uložen trud i rad, kao materijalno olakšanje u prilikama kad se od književnosti ne može živeti, kao priznanje za ono što celi svoj život jeste. I ni ja se tu puno ne razlikujem. Da se klonim onih uobičajenih floskula da nagrade nose odgovornost i volju za predan rad i zalaganje, ako tu odgovornost nismo imali pre nagrada, nećemo ih imati ni posle, da se razumemo.

Kiša pominjete na početku svog romana, a Kiš je smatrao da pisac stoji između toga da se baci u borbu za principe ili da obrađuje svoj vrt; da pisanje o nekoj žrtvi i nekoj nasilnoj smrti daje smisao toj smrti. Da li ste vi pisac principa?

Znate kako, svi o sebi volimo da govorimo najbolje i najlepše. Usta su nam puna morala i dobrote, dok se u stvarnosti dešava sve upravo suprotno od toga. Nemoguće je da je samo onih pet nemoralnih ljudi krivo za sve što nam se dešava. Zato ću biti realan: nisam ja osoba koja u bilo kom kontekstu treba biti posmatrana kao moralna vertikala. Jedini princip kojim sam se vodio dok sam pisao svoje knjige bio je da ne budem isto đubre kao i zločinci koje sam pominjao, što realno nisam mogao biti, ali eksploatisati nečiju žrtvu zarad neke svoje lične promocije često je na granici toga da budete moralno đubre. Imam opravdanje jer sam i lično bio žrtva, ali to me ne drži dotle da mi daje potpunu slobodu da govorim u ime svih žrtava, jer sam realno imao više sreće, da ostanem živ.

Opisali ste strašan zločin kakvih je bilo mnogo tokom devedesetih godina prošlog veka, dok sama vaša pripovest ironijski posmatra politički korektno i „odozgo” nametnuto ponovno „stvaranje mostova” kroz seminare i predavanja. Da li su umetnost i književnost ono što na pravi način neguje kulturu sećanja i izvesnu vrstu pomirenja?

Postoji ona floskula da umetnost ne poznaje granice. Pa iako je samo floskula, tačna je. Tokom ove svoje kratke književne odiseje upoznao sam mnogo pisaca iz regiona, kako se danas naziva ono što se nekad zvalo Jugoslavija. I video sam da mi savršeno funkcionišemo, a to nije samo zato jer se razumemo zbog jezika kojim govorimo, već i zbog umetnosti kojoj smo posvećeni. Stoga ja zaista verujem u to da književnost, umetnost uopšte, jeste most koji nas povezuje na suptilan način.

Lik oca, prvog pisca koga je pripovedač upoznao, nadvija se moćno nad ovom pričom, i to je negativac koji paradoksalno traga za pravdom. Da li je u kontradiktornosti njegove etičke i estetske pozicije u stvari odražena složenost samog stvaraoca i njegovog čina, jer realno umetnosti može da teži i neko ko je na primer počinio zločin?

Apsolutno se u očevoj dvojnosti ogleda i pripovedačeva dvojnost. Već sam rekao da mi generalno sebe pokušavamo da prikažemo u lepom svetlu, ali kad pišeš onda se i preispituješ. Naravno, lako je to sve staviti u pozicije likova, ali umetnost koja ne teži samopreispitivanju i nije ništa drugo do puka zabava. To generalno ne mora biti loše, ali nisam uzalud svom romanu dao takav naslov, jer hteli mi to sebi da priznamo ili ne, svaka zabava jednom se završi. A onda, ostajemo sami sa sobom.

Pripovedač otkriva strašne detalje iz očevog života, postepeno, kao da ljušti luk. Na sličan način i drugi junaci upoznaju jedni druge, kad zabava prođe. Da li je moguće sasvim dopreti do onih najbližih, da li saznanje polako ukida ljubav?

Možda ću zvučati romantično ako kažem da ljubav ništa ne može ubiti. A ako je ubije, to onda nije bila ljubav. Jer ona je ta koja u sebi nosi snagu oproštaja, spoznaje i samospoznaje. Dokle god mi zaista u potpunosti ne zavirimo sami u sebe i sebi priznamo neke stvari lako nam je biti žrtva i onaj dobrica koji je pošteno i čestito sve radio, a svi drugi su mu krivi. Stoga je pravo pitanje: šta je to što mi volimo? Ako volimo oca iako je zločinac, moramo se zapitati pre svega koji je problem s nama, ne sa ocem.

Da li se u tome što stara očeva pisaća mašina, koja je pripadala Moši Pijade, a završila je na otpadu, može uočiti metafora našeg odnosa prema istoriji, kakvu god ideologiju ona odražavala?

Može se i tako posmatrati, iako mi to nije nužno bila prvobitna ideja. To jest, hteo sam da kažem da stvari koje nama imaju vrednost, nekom drugom ne moraju značiti ama baš ništa. A pod pojmom „stvari” možemo gledati i na odnos prema istoriji ili prema ideologijama. Neko će jednu stvar vredno čuvati i paziti na sve moguće načine, a onda će doći neko kome ona ne predstavlja ništa i prosto je odbaciti. I u tome isto tako nema ničeg ni dobrog ni lošeg, stvari prosto tako funkcionišu.

Potraga za istinom takođe je nalik na ljuštenje luka, da upotrebimo izraz Gintera Grasa, kad oči na kraju uvek zasuze. Da li je onaj koji je „gacao po blatu, i koji je pregazio smetlište svih teorija”, po Kišu, najpre sposoban da razlikuje istinu od laži?

E vidite, ja mislim da ovde treba staviti naglasak upravo na tome da „oči uvek na kraju zasuze”. Ta potraga donosi upravo to – suze. I to je opet na svakom da bude spreman da se nosi sa tim ili ne. Jer uvek je dobro pitanje: šta je krajnja istina, to jest da li je moja istina potpuna ili je samo moja!? A moja istina možda znači potpunu bol, koju, sasvim opravdano, neko drugi nijednim njenim delom ne mora nikako da prihvati.

Mogu li se po tome razlikovati i narodi, (ako se pojedinačna iskustva ujedinjuju u opšte), tako da oni koji su imali više istorije i više patnje od drugih imaju i dublja saznanja o istini i kompleksnije viđenje života?

Ja zaista mislim da nisam prava adresa da odgovorim na ovo pitanje. To je jako kompleksna tema i gotovo je nemoguće na nju dati bilo kakav odgovor ako se u obzir ne uzmu istorijski, društveni i socijalni konteksti. A u konačnici, šta nam znači jedan takav odgovor, ako uzmemo za primer recimo poslednju epizodu sa pandemijom virusa korona kada je cela planeta bila zaustavljena!? Ne bih ulazio u teorije zavere ili šta je pozadina svega toga, samo hoću da kažem kako smo odjednom svi bili primorani da se ponašamo manje-više isto, tu nam nije pomogla nikakva kolektivna spoznaja. Mislim da se ista stvar dešava i tokom velikih ratova, tokom prirodnih katastrofa i slično. Sve se svede na pojedinca, do pojedinca je koliko će svako od nas u tom trenutku pokazati ljudskosti i snage.

Verujete li u kolektivnu odgovornost za zločine?

Šta je kolektivno ako nije lično? To jest, ako svako pojedinačno, iskreno i potpuno nije odgovoran, ako ne oseća odgovornost za nešto? Ne postoji kolektivno, ako ne postoji lično. Naravno, nešto se može nametnuti, no to nas dalje opet vodi do pitanja istine i slobode, to jest koliko nametanje moje istine ukida slobodu drugom da ima svoju istinu. I to je dalje opet samo pitanje savesti svakog pojedinca. Nema kolektivnog, a da nije nametnuto i isforsirano. A nadalje, ono što je nametnuto, pre ili kasnije, dovešće do pobune većeg ili manjeg broja pojedinaca koji se s tim ne slažu. To vodi u novi začarani krug. A rešenje je zapravo vrlo jednostavno; nemojte činiti zločine. Ne znam zašto nikad to nikom nije palo na pamet. Mislim, znam, ovo je samo retoričko glasno razmišljanje.