Razdruživanje ni iz čega

Sigurno znate anegdotu o „svađi Ciganske sirotinje oko kaše”. Jedni bi kašu više posolili, drugi više zamastili, treći bi kusali iz zajedničkog kazana, četvrti iz svoje porcije... Posvađali se na ivici tuče za praznom sofrom jer kaše u tanjiru nema. A ima li BiH, ili je i ona samo pusta želja Bošnjaka i promašeni projekat zapadnog inženjeringa izgradnje novih država i nacija oko koga se svađaju domaće komšije i brojni stranci?

Političari i analitičari se razilaze u proceni da li će do raspleta u BiH doći nakon predsedničkih izbora u SAD ili tek pošto predsednik Rusije okonča specijalnu operaciju u Ukrajini. Neki smatraju da će ipak odlučiti naoštreni domaći akteri u BiH, a neki pak da će presuditi ohrabrivanje ili zauzdavanje koje će doći spolja. Ima ih koji ne isključuju proksi rat velikih na nevelikom bosanskom terenu i licitiraju čiji su saveznici jači, kao da će se sve događati u Ukrajini ili u Gazi, a ne u vlastitoj kući. Za sada, tri supersile su jasno zauzele jednu od tri strane u BiH. Dodik je već treći put u pola godine bio kod Putina u Sankt Peterburgu i večerao sa Si Đinpingom u Beogradu. Denis Bećirović je, unapred računajući na Bajdenovu podršku, išao u Nemačku i Italiju. Kao prvi među jednakima u tročlanom Predsedništvu, on se u ime frtalj BiH žalio Šolcu i Melonijevoj na drugu polovinu svoje države i najmoćnijeg političara u njoj. Amerikancima se žuri da obeleže srpski deo višepolarnog sveta, ali ni Srbi ne kasne na Svesrpskom saboru sa deklaracijom. A predmet dramatičnog spora glasi: da li će BiH biti građanska i unitarna država bez entiteta i kantona, ili izvorna dejtonska, kakva je po Ustavu, što znači visoku autonomiju entiteta i kantona i slabu centralnu vlast sa svega četiri nadležnosti, koja deluje po principu konsenzusa i veta.

Na kraju, važnije od sveg natezanja iznutra i mešanja spolja, postavlja se pitanje svih pitanja – da li je BiH kao država ostvariva i realna. Ima li šanse i kao jedinstvena, i kao podeljena, i kao dejtonska u slovu, i kao u duhu, ili bilo kakva? Ima li je uopšte?

BiH nikad nije postojala, sem kao maglovita predstava istoričara o srednjovekovnoj kraljevini sa hrišćanskim vladarima Kulinom, Tvrtkom, Stjepanom, u kojoj još nije ni bilo muslimana; Ako je i postojala, nakon polumilenijumskog diskontinuiteta, kod naroda koji u njoj žive ne postoji kolektivna memorija, svest o zajedničkim korenima, afektivna identifikacija sa Bosnom iliti bosanski patriotizam; Tokom kasnije istorije BiH postoji samo kao korpus sepatarum unutar većih država ili okupaciona zona imperija; Okupacioni status ima i danas, budući da je pod protektoratom, sa visokim predstavnikom koji raspolaže diktatorskim Bonskim ovlašćenjima; U BiH žive tri konstitutivne nacije, tri vere, tri jezika, dva pisma, podeljeni u tri razgraničene teritorijalno-etničke celine; U Prvom i Drugom svetskom ratu, kao i prethodnim i potonjim ratovima, Srbi, Hrvati i Muslimani su uvek bili na sukobljenim stranama i više stradali od komšija nego od okupatora; Građanski rat 1992‒1995. bio je rat svih protiv svih i ostavio žive rane koje ni posle 30 godina nisu zacelile; Tri naroda svoje zasebne identitete zapečatili su i različitim simbolima, zastavama, grbovima, himnama, praznicima, a zajedničkih nema ili niko ne drži do njih; Srbi i Hrvati u BiH više su vezani za „matice” preko Drine i Une nego za dolinu reke Bosne; Bosnu drži na okupu spoljni pritisak, a ne unutrašnja kohezija; Kroz BiH prolazi Limes i podela interesnih sfera prema sporazumu velikih sila pobednica u Drugom svetskom ratu na Jalti; Iako je dobila svega petinu poratne međunarodne pomoći namenjene BiH, Republika Srpska bolje funkcioniše nego BiH; Selektivnim sankcijama prema manjem entitetu (predsedniku se sudi, rukovodstvo na crnoj listi, blokada platnog prometa) i spoljni sponzori bošnjačke unitarne BiH praktično je dele na dve države; Za razliku od većine drugih država koje su najpre proglašene unutrašnjom voljom naroda, a onda tražile priznanje drugih, sa BiH je bilo obratno, priznale su je i UN, a onda joj se nametalo unutrašnje priznanje; Dejtonski ustav BiH koji je bio neka šansa jer su ga tri domaće strane potpisale i spoljne garantovale, ali njegovi inokreatori su ga uništili; Prema priznanju bivše državne sekretarke Klinton, „BiH je nedovršeni posao na Balkanu”, ali kao što je Palmer razočarao Bošnjake „američka konjica neće dojahati sa Trebevića”; Srpska po dejtonskom Ustavu ima dovoljno atributa državnosti za samostalnost, a praveći od nje praznu ljušturu, protektorat je tera u secesiju i tako od BiH pravi paradržavni provizorij; „Genocid” u Srebrenici može se jedino protumačiti kao „osnivačka žrtva” za bošnjačku naciju i kao „alibi, kolektivnog Zapada za bombardovanje uranijumom”, ali nisu poslužili istini i pomirenju nego izlivu nove količine mržnje; Dok Bošnjaci dograđuju svoj identitet (ime, jezik), Srbi iz Srpske i Srbije reafirmišu svoj u prethodnom režimu jugoslovenstvom samopotisnuti identitet, što obostrano produbljuje razlike i udaljava ih; Favorizujući Bošnjake naspram Hrvata, a pogotovo Srba, kao jedine nedužne žrtve kojima se klanjaju u Srebrenici, dok na srpskim stratištima izostaju, samo ojačavaju antagonizme; „Međunarodna zajednica je frustrirana neuspehom u Bosni”, „Situacija gora nego ’95”, vele visoki funkcionera EU i SAD, a 30 godina drže protektorat, s diktatorskim Bonskim ovlašćenjima v. p., ali za sve ipak nisu krivi oni nego Srpska i Dodik; Najzad, zbog svega toga, a možda i bez toga, dva od tri naroda ne žele BiH, nego Srpsku i Herceg-Bosnu, a treći im svojim unitarizmom, osokoljenim sa Zapada, u tome pomažu.

Iskreno bih voleo da čujem bar upola toliko argumenata Vašingtona, Brisela, Sarajeva zašto ne daju „Jugoslaviji u malom” da se spontano, sama od sebe mirno raspadne pod teretom unutrašnjih protivrečnosti, ako već neće da joj pomognu da prekrate muke. Bosna je prelepa geografija, ali loša politika i prazna država, baš kao što beše još lepša ona „u prirodnoj veličini”. Ta veštačka tvorevina, koju muče već tri decenije da bi večno ostali na straži koja je u Dejtonu bila oročena na svega godinu dana, nije nipošto bezazlena. Naprotiv, kako je ubedljivo pokazao Samjuel Hantington, predstavlja opasno mesto sukoba civilizacija, zapaljivog dodira prirodno-društvenih sila van domašaja političke kontrole. Ako je „Balkan bure baruta”, onda se u Sarajevu nalazi osetljivi detonator.

„Podela na tri dela predstavlja najverovatniji scenario za BiH, a potpuno razdvajanje sve tri strane daje najveću nadu u stabilnost regiona. Priznati da je razdvajanje neizbežno i iskoristiti priliku privremenog međunarodnog prisustva kako bi se osigurao ’plišani razvod’ predstavlja najrazumniji mogući pristup” (Izveštaj Karnegijeve fondacije za mir, Vašington 1996. godine). Ovo neodoljivo podseća na Dodikovo „dogovorno mirno razdruživanje”, ali kolektivni Zapad „neće da prizna ono što je neizbežno i razumno”, nego gura po svom, neće „da osigura plišani razvod”, nego podgreva sukobe, a sve zato što neće da „iskoristi svoje privremeno prisustvo”, nego hoće da trajno ostane u Bosni.

Nakon izgubljenog rata Alija Izetbegović je rekao: „Važno je da smo sačuvali ideju Bosne.” Ivan Lovrenović i fra Petar Anđelović, dva eminentna probosanska Hrvata, pokušali su da otkriju šta je ta njegova „ideja Bosne” i utvrdili da je to prazna demagoška fraza iliti ništa. U Bošnjaka se do danas ništa nije promenilo i dalje žive u njegovim konfuznim fantazijama. Sve je isto samo njega nema.

Na Svesrpskom saboru, kako reče patrijarh srpski, „Srbi su se sabrali u sebi i sa sobom, a ne protiv drugih”. A i zašto bismo se svađali i tukli s komšijama kao Cigančad oko kaše koje ionako nema. Lepo veli Kisindžer (2010): „Zašto ih naši mediji nazivaju ’separatistički Srbi?’ Od čega se oni to odvajaju i da li je to nešto ikada postojalo?”

*Profesor emeritus