Za svakog maturanta po dva indeksa

Nema šanse da visokoškolske ustanove popune predviđene upisne kvote na republičkom nivou. Previše je planiranih mesta. Kandidata – premalo. Gde su deca? Značajan demografski pad uzima danak i to je jedan od ključnih, ali nije jednini razlog za nepremostiv jaz između broja raspoloživih indeksa i mladih na pragu visokog obrazovanja. U poslednjih nešto više od decenije broj maturanata gimnazija i srednjih stručnih škola, dakle samo potencijalnih brucoša, sa više od 58.000 srozao se na oko 48.000, po evidenciji Republičkog zavoda za statistiku. A za upis u prvu godinu osnovnih studija u istom periodu, broj mesta na državnim i privatnim fakultetima, visokim školama i akademijama porastao je sa 66.853 na enormnih 113.852, svedoče „Ključni podaci o obrazovanju u Srbiji” SANU. Prema tome, ponaosob svakog ovogodišnjeg maturanta, bilo koje četvorogodišnje srednje škole u državi, i pre nego što je odlučio da zakorači ka visokom obrazovanju, čekala su i više od dva indeksa.

– Tu su dva problema. Prvi je ukupan broj, zašto nema dovoljno mladih za upis, a drugi zašto na nekim fakultetima i studijskim grupama nema kandidata. Dugi niz godina imamo smanjenje broja novorođene dece i učenika koji završavaju četvorogodišnje srednje škole. Znači prvi uzrok je demografski pad. Zatim imamo previše studijskih programa i akreditovanih mesta za upis u prvu godinu. Njihov broj se konstantno povećava i do toga ne dolazi zbog potreba stanovništva Srbije, nego zbog nekih stvarnih ili fiktivnih potreba visokoškolskih ustanova. Više od 113.000 mesta za upis u prvu godinu je abnormalno, to je hiperinflacija. A imamo previše studijskih programa upravo zbog manjka kandidata. Visokoškolske ustanove pokušavaju da učine ponudu raznovrsnijom da bi nekako privukle kandidate. Tu postoji i još ozbiljniji problem, kako je moguće akreditovanje tolikog broja programa i mesta kada imamo dosta ograničen broj nastavnika u visokom obrazovanju, ukupno oko 12.000 – pojasnio je za „Politiku” prof. dr Ivan Ivić, ekspert za obrazovanje, profesor Filozofskog fakulteta u penziji.

Univerzitet u Beogradu, najstariji, najveći, pa i najvažniji, prema zvaničnim godišnjim izveštajima, uporno beleži sve manje brucoša i sve više slobodnih mesta nakon sva tri upisna roka. Broj nepopunjenih mesta se više nego udvostručio od upisa 2017. do 2023. godine, sa 1.478 na 3.034. U istom periodu, broj planiranih studenata na 31 fakultetu UB povećan je za 0,83 odsto (126 mesta), a broj prijavljenih je smanjen za nezanemarljivih 16,35 odsto, ili 3.542 kandidata. Međutim, to nije jedini uzrok konstantnom povećanju broja slobodnih mesta nakon upisa na državnim fakultetima u glavnom gradu. Prestonica je i sedište najvećeg broja privatnih visokoškolskih ustanova. One iz godine u godinu primaju sve više brucoša. Broj brucoša na privatnim fakultetima od 2012. do prošle godine, sa nešto manje od 4.000 narastao je na skoro 6.500.

Živeti i studirati u Beogradu više košta nego u manjim univerzitetskim centrima, a brucoši teže dobijaju domski smeštaj, što nisu beznačajni faktori.

Mnogi maturanti i ne konkurišu u glavnom gradu ako željene studije mogu da upišu bliže kući u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu... Na osipanje broja brucoša utiče i to što neki svršeni srednjoškolci odlaze na studije u inostranstvo, a neki se i zapošljavaju posle srednje škole.

Poseban je problem to što se pojedinih fakulteta ili studijskih programa koji ostaju bez studenata mladi doslovno klone. Tu sudbinu ne dele samo visokoškolski smerovi za obrazovanje budućih nastavnika.

U jeku rasprave koja poslednjih godina ne jenjava o tome da li je u dolini Jadra moguća bezbedna i održiva eksploatacija litijuma, maltene nema interesovanja mladih za studije geotehnike, rudarskog inženjerstva, hidrogeologije, inženjerstva zaštite životne sredine, geofizike, istraživanja ležišta mineralnih sirovina, geologije... Podmladak stručnjaka za ove oblasti je neophodan. Oni stasavaju na Rudarsko-geološkom fakultetu. U tek okončanom roku tu je upisano samo 65 brucoša, što je petina kvote.

– Iskreno mislim da negativna kampanja koja se vodi u javnosti poslednjih par godina protiv geoloških istraživanja i rudarstva uopšte doprinosi da se svršeni srednjoškolci ne opredeljuju za studijske programe kod nas na fakultetu. Naši svršeni studenti se zapošljavaju za manje od tri meseca i to sa sasvim pristojnim platama kao početnici. Zbog toga mi kao fakultet imamo problem da zadržimo najbolje studente, jer svi odlaze u privredu. Na primer, na geotehnici koja je blisko povezana sa građevinarstvom većina najboljih studenata na master studijama već radi i nama je teško da ih privolimo da ostanu na fakultetu kao asistenti. U narednih sedam godina čak 48 profesora odlazi u penziju i mi ćemo se kao zemlja suočiti sa ozbiljnim nedostatkom kadra – objasnila je za „Politiku” prof. dr Biljana Abolmasov, dekan Rudarsko-geološkog fakulteta.

Takođe, naveliko se govori o nuklearnoj energiji kao ubedljivo najefikasnijoj i najčistijoj od svih postojećih komercijalnih izvora. Renomirani eksperti ukazuju da je potrebno da se naša država ponovo razvije u tom pravcu. Nedavno je potpisan i memorandum s ciljem uspostavljanja programa za mirnodopsku primenu nuklearne energije u Srbiji. Tim putem ne možemo bez fizičara, a na Fizičkom fakultetu nije popunjena ni trećina nevelike kvote (155). Iz istog razloga zabrinjava što ni petina od stotinu predviđenih brucoša nije upisana na Fakultetu za fizičku hemiju. Oba ova fakulteta su među potpisnicima pomenutog memoranduma.

– Mi, grupa dekana, već duže vreme pokušavamo da prodrmamo one koji bi o tome morali da razmisle, a to su ministarstva nadležna za prosvetu i nauku, na kraju i cela vlast. Znamo da je obrazovanje suština razvoja jedne države. Svedoci smo da je kod nas obrazovanje, pre svega osnovno i srednje, došlo na vrlo loš nivo. Status obrazovanja praktično je doveden na nulu. Ne možete da dobijete visokoobrazovanu radnu snagu, ne možete da formirate nauku ili struku ako nemate kvalitetno obrazovanje, a da biste ga imali morate da vodite računa o tome i mora da postoji valjana politika države. Toga kod nas nema, osim u izjavama – ističe za „Politiku” prof. dr Ivan Belča, dekan Fizičkog fakulteta.

Na konto aktuelne priče o razvijanju nuklearnog programa, on kaže da je u današnje vreme s novom tehnologijom to prilično sterilan zatvoreni izvor energije koji samo može da doprinese blagostanju i energetskoj sigurnosti države.

– Ali za tako nešto morate da imate školovane fizičare, baš fizičare, koji poznaju proces. Fizičare nemate. Da biste ih dobili, potreban je prvo stručan fizičar nastavnik u osnovnoj školi pa nadalje, a mi ni to nemamo – ukazuje Belča.

Podseća da je u Platformi za poboljšanje položaja nastavničkih fakulteta, koju potpisuje i on među osam dekana i koju je Senat UB usvojio, a nadležnima je poslata još proleća 2023. godine, zahtevano da prvi korak bude – popis. Tražili su dekani da se brojkama precizira koji kadrovi gde fale, da se krene od egzaktnih podataka pa da se napravi plan školovanja kadrova koji nedostaju. Odgovor nadležnih, kaže Belča, još nije stigao.

– Nema strategije, ne bavi se država time. A ne mogu priučeni nastavnici da predaju fiziku, da deca pogrešno shvate. Moraju stručni da drže nastavu da bi kad dođu na fakultete ta deca pregazila ono što dotad nisu, da bismo među njima mogli da izdvojimo i buduće nuklearce. Nama se na opštu fiziku, smer za buduće nastavnike, ove godine prijavilo petoro. Troje se upisalo. Možda će nešto više da ih bude u narednom roku, ali sve je to jad i beda, strašno malo. I za to nije samo država kriva, i mi smo krivi na fakultetima. Nismo dovoljno vodili računa a nismo ni bili dovoljno bučni – kaže dekan Fizičkog fakulteta.

Koreni problema su, ocenjuje, duboki, a najveći problem obrazovanja je sistem vrednosti koji nemamo.

– Šta očekujemo da ćemo da dobijemo u okruženju koje smo stvorili? Mora celo društvo da se rekonstruiše. Država ima moć da ako hoće to i uradi, da pogasi sve što nije dobro i da promoviše ono što je dobro i korisno, pre svega obrazovanje i fundamentalne nauke iz kojih proističu i nastavnici, lekari, inženjeri... Moramo da ulažemo mnogo više sredstava i energije u decu i mlade, u suprotnom neće biti države, nećemo imati ljude ni za njivu ni za laboratoriju – poentira Belča.

Nastavnički fakulteti već deceniju kukaju za studentima. U praksi najviše nedostaju nastavnici matematike, fizike, informatike, ali se primećuje i oskudica kadra za druge predmete, kao što su hemija, biologija, geografija, srpski i strani jezici. Mladi jednostavno ne žele u visoko školstvo tragom svojih profesora.

– I oni koji su tim putem prošli i rade u školama, na primer, nastavnici srpskog, po istraživanju Društva za srpski jezik i književnost, prvom prilikom odlaze iz prosvete čim nađu posao s približnom platom, čak ne mora da bude veća. To je zbog nezadovoljstva stanjem u obrazovanju koje je zanemareno, u kome vlada opšta apatija. U školama je depresivna atmosfera koja stvara i uslove za nasilje. A mi imamo malo pravih nastavničkih fakulteta. Na primer imamo pravi i to dobar program za nastavnike hemije na Hemijskom fakultetu, ali tu se ove godine upisao samo jedan student. I pored intervencije dekana nastavničkih fakulteta ništa se nije promenilo, nema priliva budućih nastavnika, a stručan kadar beži iz škola. Tu dolazimo do ključnog problema: obrazovanje je marginalizovano, ne pridaje mu se nikakav značaj, a to se vidi i u podeli resora svake nove vlade. Niko se ne grabi za Ministarstvo prosvete, ono se rado prepušta slabijem koalicionom partneru – naglašava Ivić.