Huk mora iz školjke

Ivana Mihić

Saharski pesak prvih dana leta činio je nebo zlatnim. Od kada je na godišnjem odmoru odbrojavao je dane do polaska na letovanje sa ženom i decom. Crveni meteo-alarm zadržavao ga je u kući čitav dan zakucanog za TV prijemnik. Očne jabučice su ga bolele od svakodnevnog jurenja fudbalske lopte od jednog do drugog ugla ekrana. U ušima mu je odzvanjalo desetine hiljada ljudskih basova koji su svom snagom srčano izvikivali nacionalne himne i navijačke parole.

Sportski komentatori unosili su se svim bićem u opštu takmičarsku atmosferu čineći da prenos utakmica više podseća na prenos bitke između vojske pod komandom Aleksandra Makedonskog i one pod komandom persijskog vladara Darija III. Pomisao na Staru Grčku podsetila ga je na skorašnji početak Olimpijskih igara.

Otišao je do kupatila i uzeo veliku školjku, davnih dana kupljenu tokom letovanja u Paraliji, podno planine Olimp. Prislonio je školjku na uho. Istog trena se iz dubine sedefne tvrde ljuske začuo snažan huk mora. 

Imao je četrnaest godina kada mu je prsata prodavačica suvenira, moćnog imena Olimpijada, svojom rukom prislonila na uho školjku i otkrila magiju kojom se činilo da je čitavo more stalo u nju. Kasnije tokom života, kada god bi se uželeo morskih prostranstava, osluškivao bi taj čudesni huk mora iz školjke.

U detinjstvu su na letovanja uvek odlazili porodično – otac, majka, sestrica i on. Otac bi bivao za volanom njihovog voljenog četvorotočkaša, sivkaste „zastave 750” (proizvedene po licenci čuvenog „Fijata”) od milošte zvane „fića”. Pred svako letovanje ritualno je dolazilo do pranja, glancanja i poliranja „fićka”, koji je bio tretiran kao član porodice. Posebna pažnja bila je usmerena na čišćenje hladnjaka i pročišćavanje sistema, za šta je obično korišćeno sirće zbog koga bi sve vreme puta sa njima išao i njegov kiselkasti miris.

Nije mu bilo jasno kako je, kao što je u onu školjku more, u malenog „oklopnika” moglo da stane sve što su u njega uspevali da nakrcaju. Nisu tu bile samo torbe sa najnužnijom garderobom za njih četvoro. Tu su spakovani bili i neveliki ručni roštilj, kuvalo, mali rešo, poseban anatomski jastuk za majku zbog spondiloze vrata, termos, nekoliko kilograma paradajza, krompira i paprika, veliki komad slanine, flaša zejtina, kafa, šećer, dečje kofice, lopatice i grabuljice, suncobran, urolane asure za sunčanje na pesku… 

Pošto za slamnate šešire s velikim zaštitnim obodima u torbama nije bilo mesta, majka i otac ih tokom celog puta ne bi skidali sa glave zbog čega su potoci znoja tekli niz njihova zajapurena lica. 

Umesto savremenog klima-uređaja u kolima su im za rashlađivanje služili otvoreni levi i desni prozor kroz koje je jurišao vazduh, dok se sam „fićko” hladio otvorenim poklopcem iznad motora. Ocu bi tokom vožnje izgorela na suncu cela leva ruka naslonjena na doksat prozora, dok bi desna, razliku u preplanulosti nadoknađivala tokom svih deset dana letovanja. 

Problem sa ušima usled promaje roditelji nisu imali, jer su uši zatvarali čepićima od vate, zbog čega su sestrica i on morali da viču iz sveg glasa kada god bi im se obraćali.

Šum mora iz školjke dalje mu je zatalasao sećanja iz detinjstva. Nimalo lak nije bio put od njihove kuće do olimpijskog mora. Nekoliko puta „fićko” bi se pregrevao uprkos sistemu pročišćenom sirćetom. Jednom su, čak, ostali i bez goriva pošto su zbog radova na putu promašili skretanje. Dok su majka i sestra sedele u pregrejanom „fići”, očajne zbog hrane koja je pretila da „uzvrišti”, otac i on su, činilo mu se, kad se sabere pređeni put do benzinske pumpe i nazad, maltene ispunili normu za učešće u maratonu na Olimpijskim igrama.

Zapravo, i nije to bio jedini put da „fićkov” rezervoar presuši. Kada su se već naredne godine vraćali takođe iz Paralije, na samo 500 metara od kuće „fićko” je počeo da „štuca” i ubrzo potom utihnuo. Umoran od vožnje i nervozan zbog previda stanja u rezervoaru, otac je izašao iz kola a njemu predao vozačko mesto i volan. Imao je tada samo petnaest godina, ali i dan-danas je pamtio osećaj ponosa što mu je tata ukazao poverenje da upravlja „kormilom” njihove lađe dok ju je sam iz sve snage gurao.

Pored saobraćajno-tehničkih problema kojim, činilo se nije bilo kraja, sledili bi uvek i oni drugi. Sestrici bi se hitno piškilo po pravilu kada god u blizini nije bilo stajališta. Tada se redovno pitao kako su takve situacije na terenu prevazilazili vrhunski sportisti na takmičenjima. Posebno u onim završnicama kada se odlučivalo o poenima za zlatnu medalju. 

Pomišljao je, ne dao Bog, kada bi se vrhunski sportista suočio sa urgencijom još veće nužde i to pred milionima, pa i milijardama gledalaca u direktnom TV prenosu, na primer – Olimpijskih igara! Stresao se i odagnao takve misli neprimerene velikom sportskom događaju.

Setio se situacije koja se ponavljala svake godine na istom mestu, na peščanoj gradskoj plaži Paralije sa pogledom na drevni Olimp. Njegov otac, veliki poštovalac antičke istorije, dostignuća i književnosti, držao bi im slovo na razne teme a predavanje o sportu, kao izuzetno značajnoj životnoj disciplini, bilo bi na dnevnom redu kada god bi se održavalo neko značajno takmičenje.

Posebno zanimljivi bili su podaci iz pravilnika Antičkih igara, preteče potonjih Olimpijskih, da su ratovi prestajali dok god bi trajala sportska nadmetanja. Otac je sumnjao u potpunu istinitost ove tvrdnje verujući da je ona ipak samo mit. Međutim, drugi podaci činili su se verodostojnim kao onaj o načinu odevanja takmičara, to jest o tome da su se nadmetali nagi! 

A sve je počelo na prvim igrama kada su jednom trkaču, odevenom u tadašnju laganu sportsku opremu, tokom trke spale „gaće”, a on uprkos tome nastavio da trči go! 

Još je značajnije bilo što su sve ostale atlete to oberučke prihvatile i od tada su se takmičili goli kao od majke rođeni! 

Pomenuta golotinja imala je višestruki značaj jer je takmičare lišavala svake odrednice pripadnosti društvenim slojevima i izjednačavala ih pred publikom u potpunosti. Ono što bi ih razlikovalo bili su samo dometi njihovih veština. 

Međutim, postojalo je još nešto: na igrama su se mogli takmičiti samo muškarci – i to slobodni muškarci! Ukoliko bi se desilo da neka žena prekrši ovo pravilo bila bi kažnjavana smrću!

„Tata, požuri, mama se ljuti što si se toliko zadržao. Trebalo je odavno da krenemo! More nas čeka!”