BALKANSKA ILICA

Duhoviti crtač iz hrvatske policije napravio je idealnog foto-robota ubice Ive Pukanića: ne liči ni na koga. Takva likovna originalnost samo prividno je vodila brzom raspletu, koji već danima u Zagrebu proizvodi svojevrsni mafijaški šovinizam: ubica je Srbin, srpsko podzemlje ometa hrvatski put u EU.

To je samo jedna naznaka da za srpski ubilački sindikat granice odavno ne postoje, ako su uopšte i postojale. Mada „slučaj Pukanić” daje veliki broj pouzdanih kandidata za naručioca posla. I tu prestaje da bude važna bilo koja nacionalna osobenost. Korišćenje srpskog stereotipa u hrvatskom haosu jedva je moglo da opstane pred navalom urbanog nasilja i likvidacijom advokatice Hodak. Ovi „naši” bar nisu ubijali žene kao kapitalne mete, nisu dirali familije.

Svaka verzija koja je bila u opticaju – i u štampi i u tisku – može se obrazlagati i osporavati. Sve što je neverovatno moglo bi biti istinito. Ali, skoro niko zagrebačku bombašku aferu nije proglasio samo napadom na slobodu medija i siromašnih novinara. To je, izgleda, nešto sasvim drugo.

Šta god bilo, balkanske policije se bave egzekutorima i posledicama. Sve njihove akcije su spektakularne i mogle bi se razumeti i kao model za smirivanje uznemirene javnosti. Već decenijama glava na Balkanu može biti još jeftinija od metka. Ravnodušnost prema urbanim likvidacijama postala je opšta. Mnogi sitni kriminalci, koji su se tek pojavili kao čvrsti momci, ubijeni su i brzo zaboravljeni. Samo su neka smaknuća bila i ostala legendarna. Svi junaci filma „Vidimo se u čitulji”, osim jednog, odavno su mrtvi.

U Beogradu su ubijeni: premijer, ministar odbrane, zamenik ministra policije, direktor JAT-a. Poznati novinari, kontroverzni biznismeni, politički funkcioneri, nepoznati dileri. Više od osam stotina ubistava iz devedesetih ostalo je nerazjašnjeno.

Šta je na Balkanu mafijaško ubistvo a šta politički atentat, nekada je teško razdvojiti. Sasvim je malo „čistih slučajeva” u kojima ne ostaju dileme. Taman toliko je mučno odvojiti profitnu političku delatnost od sive zone koja vodi neposredno u podzemlje. Kad god se dogodi važna likvidacija ili atentat, javnost postaje vlasnik bizarnih, dotle nepoznatih detalja. Ali saznanja od najvećeg značaja ostaju u senci, možda i zauvek.

Srpsko pravosuđe još nema dobar model za odluku hoće li se baviti političkom pozadinom ubistva Zorana Đinđića. Mada je takav korak bar jednom stidljivo nagovešten, kao i neke revizije istrage, kao i mnoge sumnje i misterije koje se na nivou „otuđenih centara moći” čuvaju kao svete arhivske tajne.

Ni u ovom slučaju, najvažnijem za mračnu atentatorsku istoriju Srbije, kao ni za bilo koji „nižeg ranga”, nismo se makli dalje od izvršioca. Ko je naručio ubistvo Zorana Đinđića i našao za taj posao ljude gotove da o licu svoga gazde – poslodavca ćute i za svih 40 godina robije? To može da učini samo veliki strah koji će u robijaškoj pokornosti držati stvorenja spremna da ubiju bilo koga, bez griže savesti.

Zato nam ostaju samo hipoteze o mogućim planetarnim zaverama, ideje o posrednom državnom udaru, osveti „antihaškog lobija”. Ili samouništavajućem mazohizmu neiskusne demokratske garniture koja je za svoje bezbednosne asistente neoprezno uzela iskusne ubice iz sistema koji je upravo rušila.

Sve navedene pretpostavke imaju samo jednu, ali ključnu manu koja bi mogla da se svede na utopiju o „samohodnoj zaveri”. U njoj izostaje bilo kakav atentatorski um. Nego se sve odvija „spontano” zbog nezadovoljstva, bez artikulisanog političkog cilja. Dakle, organizacija ubistva savršena, politička eksploatacija katastrofalna i to za bilo koga u toj modernoj srpskoj tragediji.

Nema dobrih znakova da smo se od nje potpuno povratili. Uvaženi profesor kriminalistike rekao mi je nedavno da svi razlozi za spokoj prestaju pred sumnjom da bar dvadesetak plaćenih ubica slobodno hoda Beogradom. Pa kad se ukaže posao...

Ponegde se aktuelne likvidacije u Zagrebu obrazlažu navodnim fenomenom mečke koja je utekla od nas pa „zaigrala i pred njihovom kućom!” To jeste groteskna i nevesela metafora–basna, mada ona nema veze sa stvarnošću. Čitav Balkan je još idealno mesto za ubilačke eksperimente raznih vrsta. Naručioci likvidacija svakako su skloni da ignorišu sve granice, posebno državne. Nema razloga da Zagreb svoje pokolje na asfaltu opravdava „srpskim sindromom”, niti da se mi ovde veselimo mečki koja je napustila Terazije i igra na Trgu bana Jelačića.

Dakle, ko je naručio ubistvo premijera Đinđića i novinara Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića?

Nema odgovora! Tamo gde odgovor postoji, sigurno ima i opasnih razloga da se ćuti.