Nad NATO-om senka atentata na Trampa

Zapadni vojni savez NATO doživeo je neočekivani udar. I to na 75. godišnjicu svog formiranja. Taman kad su zaključci, pretnje s ovog grandioznog skupa (9–11. jula) krenuli u javnost, prekinuo ih je incident u američkom gradu Batleru, u Pensilvaniji, tokom predizbornog mitinga Donalda Trampa, bivšeg prvog čoveka SAD i aktuelnog predsedničkog kandidata. Sa naslovnih strana i iz udarnih termina svetskih medija nabrzinu je uklonjena priča iz Vašingtona da bi je zamenila ona posvećena izvesnom dvadesetogodišnjaku Tomasu Metjuu Kruksu, čoveku koji je pokušao na svoj način da reši ovogodišnju američku trku za Belu kuću.

Da li je sve slučajnost, ili je sudbina najveće vojne mašinerije u istoriji čovečanstva postala opterećenje za obične ljude željne druge vrste senzacija, ostaje da se vidi. Ipak, prevladava saznanje da u novom milenijumu ovakve organizacije ubrzano gube razloge svojeg postojanja i – atraktivnost.

Podsetimo, NATO je osnovan 4. aprila 1949. i trenutno broji 32 članice. Zvanično, dva su razloga za njegovo formiranje: prvi je bio da se zaustavi eventualno širenje komunističkih ideja iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza, jedinog autentičnog pobednika u obračunu s nacističkom Nemačkom. Drugi: nastojanje SAD da u Evropi stvore bezbednosnu zonu koja bi onemogućila eventualno sovjetsko (vojno i ideološko) napredovanje ka istočnim obalama Atlantika.

Suština je, međutim, u tome da su ovim činom Amerikanci stavili pod svoju kontrolu celu zapadnu Evropu, jednako kao što je to kasnije na istoku učinila država Sovjeta formiranjem Varšavskog pakta (14. maj 1955). Ukratko, Stari kontinent je podeljen na dve interesne sfere i kao takav je funkcionisao dok nije došlo do rasformiranja istočnog vojnog bloka, a potom i samog Sovjetskog Saveza. Amerikanci su kontrolu nad svojim delom kontinenta zadržali i procenili da mogu i više od toga. Vreme je pokazalo da nisu u pravu. Jer NATO više nije služio ni Americi ni Evropi. Postao je poluga sile u rukama neoliberalne društvene elite, tačnije, moćnih pojedinaca i grupa međusobno povezanih poslovnim i svakojakim drugim interesima širom sveta.

Pomenuti skup u Vašingtonu bio je upravo pokušaj da se ta sila dodatno nametne nepoćudnima, pre svih Mađarskoj, ali ne samo njoj. Poruka je trebalo da dopre i do svih onih Evropljana koji su shvatili da postulati 20. veka nisu primereni ovom sadašnjem. Iako nesvesno, to je svojim činom pokazao i Tomas Metju Kruks. Alijansa je pala u drugi plan.

Taman kad se šarolika javnost na Starom kontinentu spremala da „svari” poruke sa samita, jer su bile namenjene upravo Evropljanima, desila se Pensilvanija. I sve se nekako ponovo, kao bumerang, vratilo Americi. Na evropskoj strani Atlantika samo su dobili potvrdu da svet koji su im punih 75 godina, pod plaštom oslobodilaca, servirale zapadne komšije nije za dugoročnu upotrebu. Naprotiv.

Ispostavilo se, takođe, da su evropski narodi, evropske ideje i tradicionalna shvatanja međusobno daleko kompatibilniji od društvene mešavine koju su stvarali avanturisti svih rodova i nacija, vođeni jedinom željom da „tamo negde preko bare” ostvare bolji život. Naravno, prevashodno za sebe individualno, i u vidu materijalnog blagostanja. U tih nekoliko vekova postojanja Amerika kao da se vratila u doba prvobitne zajednice, ali ovog puta opremljene najsofisticiranijom tehnologijom i najubojitijim naoružanjem.

Vašingtonski skup bio je prilika i da se Evropljani dodatno nateraju da kupuju preskupo američko naoružanje i poklanjaju ga Ukrajini. Iako je svima već uveliko jasno da rat u bivšoj sovjetskoj republici ne može biti dobijen na bojnom polju, već isključivo u glavama onih koji ga vode. A to je opet – NATO.

Uzdrmana Evropa nikako da se trgne i shvati sopstvenu poziciju. Odlazak njenih predstavnika u američku prestonicu nije u tom smislu doneo ništa novo. Nije ni mogao. Jer, suočen s novim podelama Stari svet počinje da se ponaša kao u vremenima pred velike ratove iz prošlog veka. Ali tada je izlaz tražen u bekstvu u „slobodnu Ameriku”. Danas taj mamac malo koga privlači. Potrebno je nešto primerenije, smešteno na drugim svetskim meridijanima.

Donald Tramp je najavio da će preispitati ulogu SAD u NATO-u. I ne samo to. Traži da Evropa na sebe preuzme sopstvenu odbrambenu ulogu. Ideja sasvim logična, ali Evropljani oružje kupuju uglavnom u SAD i mogli bi lako da se okrenu sopstvenim ili drugim izvorima. Ukoliko bi uopšte bili spremni da izdvajaju pare za takvu delatnost. Pogotovo što današnje bezbednosne pretnje ne dolaze spolja nego – iznutra, u vidu terorizma i sličnih nevolja.

Metju Tomas Kruks je Trampovo upozorenje izgleda shvatio ozbiljnije od mnogih umnih evropskih glava. Da li je svojim činom presudio zapadnoj vojnoj alijansi, znaće se uskoro.