Bliski istok – očekivanja od Obame

Od našeg stalnog dopisnika
Kairo – Prva reagovanja Bliskog istoka na pobedu demokratskog kandidata Baraka Obame, u trci za 44. predsednika SAD, obeležava oprezni optimizam. Pre svega, zbog najavljenih promena. „Promena”, ključna reč Obamine kampanje, ta poruka i obećanje američkom narodu, dočekana je i u ovom regionu kao pomaljajuća svetlost, na nekom, doduše još veoma dalekom, horizontu.

Realnost je, ipak, bliža. Na Bliskom istoku, gde 60 godina nema mira, očekivati brze i dramatične promene bilo bi, blago rečeno, naivno.

Arapi i Jevreji podeljeni su na takozvane umerene i one druge, sledbenike tvrde linije. Svi imaju podjednako razloga da sa nešto više optimizma gledaju na godine u kojima će Obama biti najmoćniji čovek u svetu. Kao i Iran, uostalom. Iran, možda, ponajviše. Tako barem sada stvari stoje.

Bliski istok je poslednjih meseci stavljen na slepi kolosek svetske politike. Veliki igrači od kojih zavisi dalji tok mirovnog procesa bili su izvan terena. Čekalo se na američke izbore za Belu kuću, ali i na parlamentarne izbore u Izraelu, koji tek predstoje u februaru, pa će pregovarački zastoj potrajati još koji mesec. U međuvremenu, ostaje nepoznanica da li će palestinski predsednik Mahmud Abas uspeti da ne siđe sa te funkcije 9. januara, kada mu formalno ističe mandat. On bi da ostane, to priželjkuje i Arapska liga, kao što većina posmatrača smatra da bi to bilo korisno za dalji tok mirovnog procesa, ali Abasovi unutrašnji ljuti rivali, iz islamističkog pokreta Hamas, neće ni da čuju. Kao što se vidi, ni u kom slučaju brzih i dramatičnih promena ne može biti.   

Umerene, prozapadne arapske zemlje, u koje se obično svrstavaju naftne kraljevine, šeikati i emirati u Zalivu, zatim Egipat, Jordan, Liban kao i palestinski (i Fatahov) lider Abas, vide u dolasku Obame šansu da se mirovni proces, sa više dobre volje i iskrenosti, usmeri u željenom pravcu. Zapaljeniji, nacionalno i verski tvrdokorniji predstavnici, kao Muslimanska braća u Egiptu, Hamas u Gazi i Hezbolah u Libanu, pak, veruju da promena u Vašingtonu donosi bolja vremena. Naprosto zato što odlazećem predsedniku Džordžu Bušu, odnosno njegovoj republikanskoj administraciji, pripisuju najcrnje epitete, kao što su „kriminalna”, „zločinačka”, „antiarapska” i „antimuslimanska”, da ne nabrajamo dalje.    

Što se Iraka tiče, Obama je nagovestio da bi povukao američke snage ubrzo po stupanju na novu dužnost. Buš, koji je 2003. godine otvorio iračko ratno žarište, međutim, pritiska vlasti u Bagdadu da sa njim što pre potpišu sporazum, po kome bi Amerikanci ostali u Iraku do kraja 2011. godine.

Sirija je posebna priča. Čini se da će SAD polako zameniti eru konfrontacije erom obnavljanja direktnih diplomatskih kontakata sa Damaskom. U Siriji vladaju suniti, ali ona ima najbolje odnose sa šiitskim nearapskim Iranom, pa je utoliko uticaj ove arapske zemlje na događanja u regionu veći.

Iran je, preko inače prkosnog i nepopustljivog predsednika Mahmuda Ahmadinežada, među prvima čestitao Obami. Nijedan iranski vođa nije poslao čestitku jednom američkom lideru, otkako su 1979. godine dve zemlje prekinule formalne diplomatske odnose. Obama je u toku predizborne kampanje nagovestio spremnost da sa Teheranom pregovara i na miran način ga privoli da popusti u traženju rešenja za „nuklearnu krizu”. Iran je dobio predah. Ratna opcija je, do daljeg, stavljena ad akta.  

Izrael je, s jedne strane, miran. Svi stanari Bele kuće u prošlosti vodili su računa o bezbednosti Izraela i njegovim interesima, kao apsolutnom prioritetu američke spoljne politike. Obama je dovoljno rano u svojoj kampanji otpustio sve neverne Tome. To što je on rođen od oca Kenijca i što mu je Husein srednje ime, nije mu smetalo da obeća svesrdnu brigu za Izrael, pa je čak u jednom nastupu tvrdio (kasnije je, doduše, tu izjavu relativizovao) da će Jerusalim biti nepodeljena prestonica jevrejske države, što je za Palestince apsolutno neprihvatljivo. S druge strane, prve iskre nervoze već su sevnule iz Izraela, baš zbog miroljubivih Obaminih poruka Iranu. Cipi Livni, šef izraelske diplomatije, gotovo je ljutito uzvratila da vojna opcija protiv Irana ostaje na stolu.

Na kraju, svi se slažu da, ipak, dolaskom Obame na scenu stupa novo doba. On je sebe već predstavio kao čoveka koji se radije priklanja diplomatiji nego oružju. Stoga će, kako se veruje, uticaj i moć radikalnih struja na Bliskom istoku, verovatno, pod uticajem takvog predsednika Amerike, postepeno slabiti.