„Vre­nje" ku­pac Sta­re še­će­ra­ne

Dr­ža­va Sr­bi­ja ni­je is­ko­ri­sti­la pra­vo pre­če ku­po­vi­ne ta­ko da je fir­ma „Vre­nje” pro­gla­še­na za kup­ca „Pr­ve srp­ske fa­bri­ke še­će­ra Di­mi­tri­je Tu­co­vić 1898” u Rad­nič­koj uli­ci broj 3. To je na svom saj­tu ob­ja­vi­la Agen­ci­ja za li­cen­ci­ra­nje ste­čaj­nih uprav­ni­ka.

Jav­no nad­me­ta­nje za ku­po­vi­nu tog pred­u­ze­ća u ste­ča­ju ko­je se na­la­zi iz­me­đu „Ada mo­la” i Hi­po­dro­ma Be­o­grad odr­ža­no je 11. ju­na ka­da je „Vre­nje” da­lo po­nu­du od 690 mi­li­o­na di­na­ra, a po­čet­na ce­na bi­la je oko 680 mi­li­o­na.

– Ka­ko Re­pu­bli­ka Sr­bi­ja, u skla­du sa Za­ko­nom o kul­tur­nom na­sle­đu, ni­je is­ko­ri­sti­la pra­vo pre­če ku­po­vi­ne, ste­kli su se uslo­vi za pro­gla­še­nje naj­bo­ljeg po­nu­đa­ča na jav­nom nad­me­ta­nju za kup­ca – sto­ji na saj­tu je Agen­ci­je.

Na pro­sto­ru Sta­re še­će­ra­ne na­la­zi se 18 ne­po­kret­no­sti od ko­jih naj­ma­nja ima 37 kva­drat­nih me­ta­ra, a naj­ve­ća 3.716 kva­dra­ta. Me­đu objek­ti­ma je i onaj pod za­šti­tom dr­ža­ve u kom je po­zo­ri­šte KPGT, ko­je je od 2021. go­di­ne grad­ska usta­no­va.

Sva ta imo­vi­na je u gra­đe­vin­skom kom­plek­su spo­me­ni­ka kul­tu­re „Fa­bri­ka še­će­ra”, kul­tur­nog do­bra od 1984. go­di­ne, kao i u okvi­ru pro­stor­no kul­tur­no-isto­rij­ske ce­li­ne „Top­či­der” ko­ja je kul­tur­no do­bro od iz­u­zet­nog zna­ča­ja od 1987.

Pre če­ti­ri go­di­ne po­sto­ja­la je ide­ja da grad ot­ku­pi in­du­strij­ske objek­te u okvi­ru še­će­ra­ne i da se tu na­pra­vi ta­ko­zva­ni kul­tur­ni di­strikt – u ko­me bi svoj „krov nad gla­vom” na­šli umet­ni­ci, sli­ka­ri, va­ja­ri, mu­zi­ča­ri… Bi­lo je za­mi­šlje­no da tu osim umet­nič­kog po­sto­je i ko­mer­ci­jal­ni sa­dr­ža­ji, po­put re­sto­ra­na. Ali, ta ide­ja ni­je re­a­li­zo­va­na.

Ta­ko je sa­da Sta­ra še­će­ra­na oti­šla u ru­ke vla­sni­ci­ma „Vre­nja” ko­ji po­slu­ju na is­toj adre­si – u Rad­nič­koj 3, a ba­ve se i iz­grad­njom stam­be­nih i ne­stam­be­nih zgra­da. Pre­ma pi­sa­nju me­di­ja, ta fir­ma po­zna­ta je po ni­zu po­slo­va ko­je je ra­di­la za dr­ža­vu, me­đu ko­ji­ma je i re­kon­struk­ci­ja zgra­de po­li­ci­je u Ljer­mon­to­vlje­voj uli­ci.

Ka­ko se mo­glo ču­ti, pro­stor še­će­ra­ne već je vi­đen kao me­sto na ko­me će se ši­ri­ti Be­o­grad na vo­di. Da li to zna­či i da će na tom me­stu mo­ći da se gra­de stam­be­ni i po­slov­ni objek­ti ili će ipak ne­što osta­ti sa­ču­va­no već uve­li­ko se na­me­će kao pi­ta­nje.

Ali, ka­ko je „Po­li­ti­ka” pi­sa­la, sve dok i zva­nič­no iz­me­na­ma pro­stor­nog pla­na pod­ruč­ja po­seb­ne na­me­ne Be­o­gra­da na vo­di ne bu­de ob­u­hva­ćen i taj deo ču­ka­rič­ke te­ri­to­ri­je za Sta­ru še­će­ra­nu se pri­me­nju­ju pra­vi­la iz Pla­na ge­ne­ral­ne re­gu­la­ci­je Be­o­gra­da ko­jim je taj pro­stor na­me­njen za kul­tur­ne sa­dr­ža­je.

Do sa­da je bi­lo vi­še po­ku­ša­ja da se ova fa­bri­ka pro­da, ali su oni bi­li ne­u­spe­šni.

Po­sled­nja po­nu­da bi­la je iz­ne­na­đe­nje za mno­ge pa su čak i po­je­di­ni po­li­ti­ča­ri re­a­go­va­li na nju. Me­đu nji­ma je bio i Go­ran Ve­sić, mi­ni­star gra­đe­vi­nar­stva, sa­o­bra­ća­ja i in­fra­struk­tu­re, ko­ji je re­kao da je ste­čaj­ni uprav­nik žu­rio sa pro­da­jom tog kom­plek­sa za ma­le pa­re, i bio je uve­ren da će dr­ža­va is­ko­ri­sti­ti pra­vo pre­če ku­po­vi­ne. Ali, ona to ni­je uči­ni­la kao što to ni­je ura­di­la ni pro­šle go­di­ne ka­da je pro­dat spo­me­nik kul­tu­re – po­slov­na ku­la „Ge­neks”.

Iz­grad­nju fa­bri­ke omo­gu­ćio je kralj Alek­san­dar Obre­no­vić, na osno­vu Za­ko­na o pot­po­ma­ga­nju do­ma­će in­du­stri­je iz 1898. Ta­da su se na oglas o iz­grad­nji in­du­strij­skog kom­plek­sa ja­vi­li i za­in­te­re­so­va­ni iz Ja­pa­na, Bel­gi­je, En­gle­ske, Ne­mač­ke i Austri­je. A po­vla­sti­ce su do­bi­li Al­fred Ha­ke, in­že­njer iz Mag­de­bur­ga, Ju­li­jus Gol­dšmit, kon­zul i ban­kar iz Lugs­ha­fe­na, i Maks Vaj­nšenk, in­du­stri­ja­lac iz Re­gen­zbur­ga, glav­ni ak­ci­o­na­ri ve­li­ke fa­bri­ke še­će­ra u Re­gen­zbur­gu. Oni su osno­va­li fir­mu „Kra­ljev­sko srp­ska po­vla­šće­na fa­bri­ka še­će­ra u Be­o­gra­du, Ha­ke, Gol­dšmit i Vaj­nšenk”.

Fa­bri­ka je u vla­sni­štvu stra­nog ka­pi­ta­la bi­la od 1899. do 1918. go­di­ne, ali je zbog ne­ren­ta­bil­no­sti pro­iz­vod­ni pro­ces u fa­bri­ci za­u­sta­vljen 1902. U Pr­vom svet­skom ra­tu še­će­ra­na je te­ško ošte­će­na, a po­tom je pre­šla pod upra­vu srp­skog Mi­ni­star­stva prav­de. U nji­ho­vom „vla­sni­štvu” bi­la je do 1925. go­di­ne i ta­da do­bi­ja na­ziv „Dr­žav­na fa­bri­ka še­će­ra na Ču­ka­ri­ci”. U bom­bar­do­va­nju 1941. go­di­ne po­no­vo je ošte­će­na, a opljač­ka­na je u to­ku po­vla­če­nja ne­pri­ja­telj­skih tru­pa. Od 1945. go­di­ne do po­čet­ka de­ve­de­se­tih 20. ve­ka fa­bri­ka je bi­la u dru­štve­nom vla­sni­štvu. In­du­stri­ja še­će­ra i vre­nja „Di­mi­tri­je Tu­co­vić” 1969. go­di­ne po­sta­je deo Po­ljo­pri­vred­nog kom­bi­na­ta „Be­o­grad” (PKB). Še­ćer, ka­ko onaj si­tan ta­ko i u koc­ki, na Ču­ka­ri­ci se pro­iz­vo­dio do 1983. go­di­ne, po­sle če­ga su ka­pi­je za rad­ni­ke za­tvo­re­ne.

Fa­bri­ka je od 2007. go­di­ne bi­la u ste­ča­ju.