Pod zaštitom prestolonaslednika

Srbija je prvi put učestvovala na Olimpijskim igrama 1912. u Stokholmu, kada je primljena u Međunarodni olimpijski komitet, kao i direktor njenog Olimpijskog komiteta kapetan Svetomir Đukić (penzionisan 1940. s činom divizijskog generala, u Drugom svetskom ratu pristupio Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini Draže Mihailovića, a ostavku na članstvo u MOK podneo 1948, jer je bio u emigraciji, pa nije mogao da zastupa svoju zemlju).

Uoči odlaska naše delegacije s dvojicom takmičara (sprinter Dušan Milošević i maratonac Dragutin Tomašević) u ime predsednika Srpskog olimpijskog komiteta (SOK) generala u penziji Nikodija Stefanovića, prvi potpredsednik potpukovnik Mihailo Zisić uputio je Ministarstvu prosvete pismo o prilikama u našem sportu, koje je sačuvao Dobroslav D. Ružić, bratanac Jovana Ružića, prvog Srbina „olimpijca” posle Prvog svetskog rata (fudbalski reprezentativac), koji je tada bio sekretar beogradskog Olimpijskog kluba.

Za nastanak olimpijske organizacije kod nas lavovski posao su obavili oficiri, koji su shvatili značaj sporta za zdravlje naroda, a i da se bude na visini istorijskih događaja što su sledili. Rat za potpuno oslobođenje balkanskih naroda od viševekovne turske vladavine bio je neizbežan, pa je i iz vojnih razloga bilo neophodno da narod, a pogotovo omladina, bude kadar za tu tešku borbu, koja se odužila, pa samim tim postala još teža. Prvi balkanski rat su, tri meseca posle Olimpijskih igara 1912, povele Srbija, Grčka, Crna Gora i Bugarska protiv Turske, on se 1913. preobratio u rat Bugarske protiv bivših saveznika, kojima su se pridružile Turska i Rumunija, a 1914. je izbio Prvi svetski rat.

Evo na šta je ukazivao potpredsednik SOK-a potpukovnik Zisić, komandant XVIII pešadijskog puka „Kraljević Đorđe” u kome je služio kapetan Svetomir Đukić, a Dragutin Tomašević bio redov:

„Srbiji su potrebni i sportmeni i gimnastičari i krvni konji, ali su joj pre svega potrebni dobri strelci i dobri pešaci. Ovi poslednji još su najpotrebniji, jer u ratu nema vojnika koji ne maršuje, dok su ponekad i „čitavi pukovi (u rezervi) završivši rat, ne izbacivši ni jedan metak”.

Još stari Katon veli: „Naučite svakoga građanina da dobro maršuje i da dobro strelja”; dok slavni Spenser govoraše „Ulaže se ogromno truda, da se stvori dobar konj trkač za dobijanje nagrada na trkama, a ni najmanje, da se proizvede kakav moderan div ljudski”.

Olimpijski Komitet, dakle, obuhvata sve sportove i on na prvom mestu ima da stvori Otadžbini mnoge hiljade dobrih pešaka. On treba tako reći u svakoj opštini da stvori pešačke i ostale sportske klubove. Svi sportski klubovi biće pod okriljem Olimpijskog komiteta.

Da bi uspeh bio što veći, potrebno je da Komitet raspolaže znatnim sredstvima, kako bi obilnim nagradama, proizveo i ogromno takmičenje, koje u vezi sa potrebnom i racionalnom decentralizacijom, dovodi do najvećih uspeha.

U Srbiji se, na žalost ne uviđa dovoljno pravilnost ovakvog pravca i načina rada. Kod nas ima čak i prosvećenih ljudi, koji misle da sva društva treba grupisati. Oni koji misle, da su Sokolsko društvo i Olimpijski klub jedno isto i da ih treba ujediniti, greše isto toliko, koliko i oni, koji bi tražili da se streljačke družine i Kola Jahača ujedine. Takva centralizacija bila bi kobna po viteštvo u Srbiji. Što je god više društava, sve je širi obim i veća utakmica, i ukupno je uspeh mnogo veći nego kad su mali broj društava i klubova. Berlinska opština na jednom jedinom mestu podiže 400 igrališta za razne loptačke klubove, koji svakodnevnim takmičenjem gigantski napreduju.

Mi u Srbiji ne smemo uzeti princip centralizacije, koji je odavno odbačen kod svih naroda. Mi ne samo da ne možemo ništa bolje izmisliti u pogledu fizičkog razvijanja naroda, već mi nismo upoznati ni sa najosnovnijim principima organizacije viteških društava i klubova. U tom pogledu nama mogu poslužiti za primer Englezi, Švedi, Švajcarci, Nemci i Amerikanci. (Tako npr. u Švedskoj ima bezbroj sportskih klubova, a njihovu „švedsku gimnastiku” upražnjava mnogo manji broj gimnastičkih društava; međutim baš ta „švedska gimnastika” je glavno u našoj „sokolskoj sistemi” i mi do skora ništa drugo nismo ni imali. Švedska gimnastika samo je jedna tačka u ogromnom broju sportskih utakmica na ovogodišnjim olimpijskim igrama u Štokholomu).

Neka se ni  časka ne pomisli, da je Olimpijski Komitet ne simpatiše Sokolstvu i Streljaštvu. Na protiv, na članskim kartama Olimpijskih klubova stoji kao moto „upisujte se u Sokolska i Streljačka društva”, – „stidno je i sramno ne biti član ni jednog vitreškog društva”, – i t.d. Ovo nekoliko neprijatnih istina imaju svoga osnova i iznose se pred uži krug ljudi, u čijim rukama počiva sudbina viteštva, – samo u nameri, da se pravilno pojmi obim rada svih pomenutih viteških društava, kako bi se i pomoć dala „svakom po zasluzi”.

Na najvišem mestu pravilno je shvaćen pravac i obim rada Olimpijskog Komiteta, i Nj. Kr. Vis. Prestolonaslednik Aleksandar primio se za visokog zaštitnika ovog, kod nas novog pokreta.

Nadati se, da će i naši nadležni faktori isto tako pojmiti značaj Olimpizma u Srbiji i da će mu omogućiti uspešan rad, koji je svima narodima doneo obilato koristi: i fizičke i moralne.”