Ko gasi, a ko pali u BiH

Bošnjaci hoće da spale Srpsku! Ne metaforično u smislu da hoće da je razvlaste, ukinu, utope u jedinstvenu BiH, nego sasvim doslovno hoće da Srpska izgori u požaru koji je izbio u Gacku i širi se. Ne, oni požar baš nisu podmetnuli, ali lokalne vatrogasne snage ne mogu da ga savladaju ni uz pomoć helikoptera koji je odmah stigao iz Banjaluke, a Sarajevo ne dopušta da doleti još jedan iz Srbije. Ne, oni ne kažu da ne daju dozvolu jer bi teško objasnili zašto, nego iz Ministarstva inostranih poslova kažu da nisu nadležni. A to pak nije istina, jer je iz Severne Makedonije dozvola od istog ministarstva za isti helikopter stigla za nepun sat. Nije pomogla ni intervencija srpskog člana kolektivnog šefa države, iako se požar širi i na bošnjačko selo Fazlagića Kula u opštini Gacko.

        Dobro, opštepoznat je antagonizam između Bošnjaka i Srba, bošnjačkih kantona i Republike Srpske. Sa obe strane lete otrovne političke strele, BiH je na ivici raspada, posle glasanja u GS UN o rezoluciji o Srebrenici i Svesrpskog sabora sa deklaracijom, netrpeljivost muslimanskog Sarajeva prema Beogradu i Srbiji došla je do usijanja, ali ovo je ipak nešto drugo. Kod zemljotresa, poplava, epidemija, požara i drugih elementarnih nepogoda solidarnost ne poznaje granice i pomoć nude i šalju čak i neprijateljske zemlje. Štaviše, to je dobar povod da se odnosi poboljšaju.

        Kod Bošnjaka, međutim, nije tako i nije prvi put. Setimo se kako je na sarajevskom aerodromu dočekana interventna količina vakcina protiv kovida kao poklon Srbije u vreme kada se čitav svet tukao za jedinu prevenciju protiv smrtonosne pandemije. Tadašnji bošnjački član Predsedništva Šefik Džaferović je smrknuta lica jedva procedio neki nemušt glas zahvalnosti, kao da je iz Beograda dobio paket virusa, a ne vakcine. Posle su i Bošnjaci grupno i individualno privatno dolazili u Beograd da prime, po izboru, rusku, kinesku ili američku vakcinu, i to preko reda da bi istog dana mogli da se vrate kući. A onda je Islamska zajednica, odnosno reis efendija lično te odlaske po lek preko Drine nazvao najvećom sramotom u istoriji bosanskih muslimana. Na stub srama sa iste adrese kasnije je stavljena i opštinska vlast SDA u Goraždu jer je od Srbije primila neophodne količine brašna.

        Možda se ministar Elmedin Konaković, inače sklon svakojakim marifetlucima, prisetio da bi, pusti li „srbijanski” helikopter preko Drine u Bosnu, i na njega mogla biti bačena fetva. Bolje neka i gori nego da se na njega obruše sarajevski mediji: „Četnički agent koji je pod firmom gašenja požara otvorio prolaz čitavoj eskadrili helikoptera ruske proizvodnje namenjenih onom famoznom srpsko-ruskom centru kod Niša za borbu protiv elementarnih nepogoda kod Niša, koji na intervenciju SAD, šućur alahu, nikad nije otvoren...”, „Jedan helikopter je samo generalna proba, a onda jedan po jedan, i sledi vazdušni desant na našu Bosnicu...” „U elisi srbijanskog helikoptera našla bi se možda i koja kesica kokaina za ministra...” Poznata je bošnjačka srbomržnja, ali i to da se pri šumskim požarima čak i divlje životinje međusobno ne napadaju. Pred vatrenom stihijom sve se sklanjaju u jednom čoporu, tigrovi pored antilopa, vukovi pored divokoza, zmije otrovnice im gmižu pored nogu, ali niko ne dira omiljeni plen. Neka vrsta instinkta samoodržanja i animalne solidarnosti pred opasnošću koja svima jednako preti snimljena je u mnogim reportažama iz Afrike. Međutim, toga među ljudima u Bosni nema, pa se u Sarajevu oglušuju na već treći alarmantan apel Helikopterskog servisa RS iz Banjaluke, koji je na ivici izdržljivosti pilota i jedine mašine koja danonoćno radi, a ovih dana joj ističe i rok za višednevni redovni servis, sa zamenom osetljivih delova.

       Kako to objasniti? Pošto računaju na vlasništvo nad srpskim šumama, o čemu je Šmit valjda već doneo zakon, trebalo bi da ih čuvaju. Kako smatraju da je BiH jedinstvena i njihova, trebalo bi da čuvaju taj ključni prirodni resurs kojim raspolaže Srpska. Utoliko više što je Šmit valjda već proglasio zakon o prenosu vlasništva nad srpskim šumama na državu BiH. Međutim, znaju oni dobro i koliko je država jedinstvena i koliko je Šmit v. p., a pošto im Dodik ni za živu glavu ne da šume Srpske, neka mu onda izgore. Ta neće mu, valjda, Bošnjaci još i pomagati da ih sačuva. A to što je vatra zahvatila i imanja sunarodnika u Fazlagića Kuli, nije važno. „Važno je da i komšiji crkne krava.”

        Drugi deo objašnjenja ove ludosti opet nas vraća na desnu obalu Drine, u „zlu imperiju srpskog sveta”, odakle je „oduvek u Bosnu dolazilo sve zlo”, poput Načertanija i Memoranduma, gde je onaj nobelovac napisao knjige koje su „nanele više zla Bosni nego sve okupatorske vojske zajedno”. „E, nećemo više da budemo naivni dobri Bošnjani jer ni u tom helikopteru ne može biti ništa dobro.” Ali, eto im neka je sve to tako i gore, ali radi se o požaru koji guta javna i privatna dobra, ugrožava ljudske živote. Zašto muslimansko Sarajevo, koje celu Bosnu vidi kao svoj nasleđeni begovat, ne pozove helikopter iz Zagreba, Podgorice, preko Šmita iz Brisela, preko Marfija iz NATO-a, koji helikoptera ima na pretek?

       Čak i da ih ne odbiju, jer su im svi kapaciteti već zauzeti u Ukrajini i Gazi, te da pošalju taj jedan helikopter u Gacko, opet Sarajevu ne bi bilo pravo. Ispalo bi, naime, da njihovi zapadni pokrovitelji pomažu Srpskoj i Dodiku koji su krivi što se BiH raspada. Videsmo koliko ih je nasekiralo što su se ti njihovi saveznici i prijatelji nakon klanjanja u Potočarima, sa 25 godina zakašnjenja poklonili i srpskim žrtvama u Bratuncu.

        Možda dublje objašnjenje leži u poznatoj rečenici Alije Izetbegovića na kraju građanskog rata u BiH: „Bosna će biti mirna kada Hrvatska bude dovoljno demokratska, a Srbija dovoljno slaba.” Ako pažljivije analiziramo ovu rečenicu, lider bosanskih muslimana i sam je priznao da stabilnost njegove kakve-takve države više zavisi od suseda nego od unutrašnjeg integriteta i suvereniteta, što po nju nije baš pohvalno. No, ako je meriti Alijinim metrom, prvi uslov je ispunjen. Hrvatska je članstvom u EU postala dovoljno demokratska, mada njen predsednik Zoran Milanović voli da neugodno začikava Bošnjake. „Prvo safun pa onda parfem!” Drugi uslov, međutim, nije ispunjen. Naprotiv: Srbija ne samo da nije „postala dovoljno slaba”, nego je, ne baš koliko u Vučićevim izjavama, postala zaista mnogo jača nego ikad od ’95. A dosledno Izetbegovićevoj prognostičkoj formuli i Bosna postaje sve nemirnija i nestabilnija jer sada jaka Srbija stoji iza „remetilačke Srpske” i Vučić onomad na Svesrpskom saboru preuzima Dodikovu „zapaljivu retoriku” i u deklaraciji zahteva vraćanje otetih entitetskih nadležnosti. A predsednik Srpske najavljuje i „plišani razvod”.

       I umesto da na tom tragu traže kompromis sa Srbima i Hrvatima u BiH u povratku na izvorni Dejton, ili u dogovornom mirnom razdruživanju, ili u nekom novom dogovoru koji bi koliko-toliko integrisao njena tri rasparčana dela, Sarajevo ne propušta priliku da politički i medijski zaoštrava odnose, preti drugim poluvremenom građanskog rata, nastoji da isprovocira intervenciju kolektivnog Zapada protiv Srpske, posebno SAD i Nemačke. No baš im se ne da! Bajden, za koga su toliko zdušno navijali, povukao se, a što je po njih još gore zameniće ga Tramp, što znači da će se regionom baviti Srbima naklonjeniji Grenel. Šolc nije otišao u bošnjačke kantone da za „Mercedes” ugovori izvlačenje nafte koju imaju gotovo sve muslimanske zemlje, pa mora da ima i Bosna, nego u Srbiju da za istu firmu dogovori preradu jadarita za električna vozila. A Putinova specijalna operacija polako, ali sigurno, napreduje.

        „BiH ne samo da nije država nego nije ni društvo”, govorio je rahmetli Zdravko Grebo, popularni sarajevski intelektualac i bosnoljub, kome su Bošnjaci verovali. A tronacionalno društvo, koje se nekada u Bosni zvalo komšiluk, temelji se na kapitalu uzajamnog poverenja i gradi na uzajamnoj podršci u nevolji. U Gacku neće izgoreti Srpska i bez helikoptera iz Srbije, ali hoće BiH jer nema instinkt samoodržanja koje poseduju afričke divlje životinje.

*Profesor emeritus