Pobeda Netanjahua, poraz Izraela

Američki predsednik propustio je priliku da uoči napuštanja položaja potvrdi državnički legat time što bi izraelskom premijeru odlučno rekao: „Dosta rata u Gazi”, ali to je učinila njegova moguća naslednica u Beloj kući.

Džo Bajden, opisivan kao najveći cionista među američkim predsednicima, jeste poručio da su prekid vatre i oslobađanje Hamasovih talaca njegovi prioriteti do januara, ali Benjamin Netanjahu je sve vreme takve poruke ignorisao. Nesuglasice koje su poslednjih meseci podigle tenzije i oborile nivo saradnje strateških partnera bile su u drugom planu. Zajednički su se slikali sa porodicama Amerikanaca otetih u Gazi.

Netanjahu nije dva dana ranije pominjao Kamalu Haris u govoru pred Kongresom, ali je od nje čuo da SAD brane pravo Izraela na odbranu, ali je bitan način te odbrane – što je bila direktna referenca na 40.000 ubijenih Palestinaca i humanitarnu krizu sa kojom je su pojasu Gaze suočeno dva miliona ljudi.

Očekivana kandidatkinja za predsedničku nominaciju demokrata mu je bez uvijanja saopštila da odbrana podrazumeva i pravo Palestinaca na samoopredeljenje. Obistinjuju se predviđanja da bi Harisova, koja po poslednjim istraživanjima protiv Donalda Trampa ima prednost 44:42, nastavila kontinuitet Bajdenove spoljne politike prema Rusiji i Kini, Ukrajini, saveznicima i NATO-u, ali da ne bi bila spremna da, uprkos svom jevrejskom suprugu, bezrezervno podržava Netanjahuovu politiku „totalne pobede” nad palestinskim islamistima.

Pre toga, trećeg dana dugo iščekivane posete, još pod senkom Bajdenove odluke da se povuče iz predsedničke trke, Netanjahu je konačno dobio pažnju koju je toliko očajnički prizivao. Na poziv republikanaca se četvrti put, više od Vinstona Čerčila, obratio članovima oba doma Kongresa, duboko podeljenog u vezi s ratom u Gazi, koji je tokom devet meseci erodirao dvostranački konsenzus o nekritičkoj podršci Izraelu.

Republikanci su skakali na noge i premijera prekidali sa 50 rundi aplauza dajući mu legitimitet koji on vešto koristi da mnoge Izraelce uveri u sopstvenu moć i sposobnost. Demokrate, rastrzane između potrebe da pokažu podršku Izraelu ali i da osporavaju Netanjahua, slušale su „istorijski govor” u nemoj tišini.

Desetine njih odbile su da se pojave. Među njima i bivša predsednica Predstavničkog doma, uticajna Nensi Pelosi, koja je Netanjahuov govor nazvala „najgorom prezentacijom” bilo kog stranog državnika pozvanog da se obrati Kongresu. Čak Šumer, lider demokratske većine u Senatu i najviše plasirani Jevrejin u Vašingtonu, izbegao je da se rukuju. Senator Berni Sanders, takođe Jevrejin, izjavio je da je to prvi put u američkoj istoriji da je „ratnom zločincu data takva počast”.

Rašida Tlaib, jedina palestino-amerikanka u Kongresu, držala je transparent na čijoj je jednoj strani pisalo „Ratni zločinac” a na drugoj „Kriv za genocid”. Oko 5.000 demonstranata, ne samo propalestinski aktivisti već i pripadnici jevrejskih mirovnih pokreta, protestovali su u blizini Kapitola. „Netanjahu, ne možeš da se sakriješ. Počinio si genocid.”

Netanjahu je govorio očekivano: cinično i manipulativno. Nije došao u Vašington da bi prekinuo konflikt, već da bi pokušao da dobije podršku da ga produži. Rat do „totalne pobede” nad Hamasom, i Iranom, pretnjama poput Holokausta. Dosledno je izbegao širi kontekst palestinske nacionalne borbe svodeći je na borbu za opstanak Izraela, sukob između varvarstva i civilizacije. „Naši neprijatelji su vaši neprijatelji. Naša pobeda biće vaša pobeda.”

Nijednom nije upotrebio reč primirje, iako ima izveštaja da je dogovor u završnoj fazi, na radost dve trećine Izraelaca koji veruju da je oslobađanje 116 talaca (od kojih je 44 u međuvremenu umrlo), važnije od nastavljanja rata. Potvrdio je da je njegova vizija nastavak izraelskog vojnog prisustva u palestinskoj enklavi, suprotno Bajdenovim željama da se po okončanju konflikta organizuje civilna vlast, bez Hamasa.

Izbegao je da pomene dramatičnu brojku palestinskih žrtava i tvrdio da izraelska armija štiti civile. Ignorisao je podatak da je 90 odsto stanovnika Gaze najmanje jednom bilo primorano da napusti domove, a neki i po deset puta. Osporio je tvrđenje tužioca Međunarodnog krivičnog suda da Izrael namerno izgladnjuje stanovništvo Gaze i da blokira dotur humanitarne pomoći. Antiratne aktiviste je bez ikakvih dokaza proglasio za „korisne idiote Teherana”.

Netanjahu je definitivno mogao da odahne kada je u petak otišao za Mar-a-Lago na Floridi da bi se video sa svojim dragim autoritarnim ideološkim saveznikom – Trampom. Bila je to prilika da u atmosferi uzajamne srdačnosti razmene kape. Tramp njemu onu sa natpisom MAGA – Učinimo Ameriku ponovo velikom, on Trampu bejzbol kapu na kojoj piše moto njegovog rata: Total Victory, totalna pobeda.

Netanjahu će aplauze u Kongresu tumačiti kao lični trijumf, kao adut u borbi za političko preživljavanje kod kuće, gde je suočen sa talasima demonstracija. Tišinu će prećutati iako je svrstavanjem na stranu republikanaca naneo štetu odnosima sa SAD. Nebitno. Njegov polarizujući govor i susreti sa američkim zvaničnicima nosili su poruku izraelskoj javnosti: moje liderstvo je garant vaše bezbednosti, ja sam vaš jedini zaštitnik.

Država čiji je premijer posle svega veliki je gubitnik. Donosi život sa mačem u ruci i nastavak iscrpljujućeg konflikta koji zemlju izoluje i ruši imidž njene demokratije. Obećava nove proteste protiv konzervativne, militantne, nacionalističke i autoritarne politike koja naciju opasno polarizuje.