Sve je u Bosni podeljeno

Leskovac – Stevan Tontić (62) rođen je pod Grmečom, u zavičaju Branka Ćopića i Skendera Kulenovića. Studirao je filozofiju u Sarajevu, objavio deset pesničkih zbirki. Poslednje dve su „Sarajevski rukopis” (Beograd 1993. i 1998) i „Blagoslov izgnanstva” (Banjaluka 2001). Godine 1998. objavio je roman „Tvoje srce, zeko” („Filip Višnjić”, Beograd). Sastavio je dve antologije – „Novije pjesništvo BiH” (1990) i antologiju na hiljadu strana „Moderno srpsko pjesništvo”, objavljenu godinu dana kasnije u Sarajevu. Pisac je brojnih eseja i kritika. Godinu dana nakon izbijanja rata u BiH, napustio je Sarajevo i skoro devet godina živeo u egzilu u Berlinu. Krajem 2001. godine, kada je uspeo da povrati svoj stan, vratio se u Sarajevo. Sada je, kaže,povratnik bez posla, piše i prevodi sa nemačkog. Dobio je više uglednih domaćih i međunarodnih književnih nagrada. Već treću godinu zaredom član je NIN-ovog žirija za roman godine. Sreli smo ga nedavno u Leskovcu gde je otvorio drugi Balkanski festival pisaca iodržao samostalno poetsko veče.

Kakvo Sarajevo ste ostavili, a kakvo zatekli po povratku iz devetogodišnjeg egzila?

Pre rata sam biourednik u izdavačkoj kući „Svjetlost” koja je krajem osamdesetih bila najjača u Jugoslaviji. Objavljivali smo najbolje pisce iz cele zemlje i bili smo ponosni na to. Sada je ta izdavačka kuća gotovo beznačajna. Kao što su propali i drugi veći izdavači, recimo, „Veselin Masleša”.Danas se ta kuća zove „Sarajevo Publishing”, jer Maslešino ime nije više bilo poželjno. Sada ima više malih, ali nema nijednogistinski velikog izdavača. Naravno, teška je i ekonomska situacija. Postoji jedna fondacija koja pomaže objavljivanje novih knjiga i prevoda, ali njena sredstva su ograničena. Drugo, tržište je vrlo maleno. Nekada smo imali zajedničko tržište sa dvadeset miliona ljudi koji su čitali knjige na svima razumljivom jeziku. Sada samo u nekim sarajevskim knjižarama mogu da se nađu knjige pisaca iz Srbije.

Šta je karakteristično za sadašnju književnu stvarnost u BiH?

Pre rata postojalo je zajedništvo koje je i politički negovano, zna se, i represivnim merama. Rat je pocepao i kulturne veze, tako da u Bosni sada postoje tri udruženja pisaca. U Sarajevu postoji Društvo pisaca BiH, u Banjaluci Udruženjeknjiževnika Republike Srpske, a u Mostaru Društvohrvatskih pisaca Herceg Bosna. Ja nisam član nijednog od ovih udruženja. Sve je, dakle, podeljeno, a književnosti su konačnodefinisane kao nacionalne, iako u osnovi imaju isti jezik koji svi razumemo. Postoje neke veze i dodiri. U Sarajevu ima nekoliko časopisa koji, doduše, izlaze retko – tri-četiri puta godišnje. U njima ne pišu samo Bošnjaci, već i autori srpske i hrvatske nacionalnosti, kao što postoje časopisi i u Banjaluci i Mostaru ali, manje-više, to je podeljeno. A časopisi su slika književnog života.„Sarajevske sveske” su najreprezentativniji regionalni časopis sa mnogim vrednim autorima iz svih bivših republika, ali ni taj časopis ne dopire do širih čitalačkih krugova.

Koje književno udruženja je najaktivnije?

Sarajevsko je najbrojnije. Ima izvestan broj poznatih i značajnih pisaca, mada je veliki broj njih otišao za vreme rata. To društvo se još trudi oko nekog novog zajedništva, neki bošnjački profesori i kritičari govore i o zajedničkoj „bosansko-hercegovačkoj književnosti”, u čemu nacionalno osvešteni srpski i hrvatski pisci vide uglavnom nastojanje Bošnjaka za dominacijom unutar takvog nadnacionalnog ili anacionalnog „zajedništva”. To je posebno došlo do izražaja u modifikovanju jezika mnogih srpskih i hrvatskih pisaca koje su Narodna i Univerzitetska biblioteka BiH zavele kao „bosanski”.

O čemu pišu pisci koji žive u Sarajevu?

Mnogi se bave ratnim događajima i posleratnom stvarnošću, posledicama ratne katastrofe. S druge strane, postoji povratak u davnu prošlost koja se često mitologizuje. Ja nemam kompletan uvid, jer je teško, a i uzaludno,sve pratiti. Ima nekoliko mlađih, vrlo darovitih pisaca koji pišu dosta otvoreno i žestoko o svemu tome. Ima ih u Sarajevu, Banjaluci, Mostaru i Zenici.

O čemu Vi pišete?

Moje knjige iz poslednjih petnaest godina vezane su za užase rata u Sarajevu i za egzil u Nemačkoj.

Bavite se i prevodilaštvom.

Da, preveo sam sa nemačkog nekoliko knjiga poezije i proze, objavio mnogo pesnika po časopisima.

Kakva je prevodilačka aktivnost u BiH?

Isto tako ograničena. Mali su izdavači, male dotacije, a i strane posredničke institucije kao, recimo,Gete institut, koje podržavaju prevode svojih književnosti, takođe imaju vrlo skromna sredstva.

Šta se prevodi u BiH?

Prevode se ponajvišeromani koji se čitaju,i poneko teorijsko delo. I ja sam ove godine objavio prevod jednog romana nemačkog pisca poreklom iz Irana. Reč je o Saidu, ali ne o poznatom teoretičaru Edvardu Saidu, ovaj se zove naprosto Said. On je dobar pisac, četrdeset godina živi u Nemačkoj. Preveo sam njegov kratki roman u kojem piše o svojoj majci. Said je rano napustio zemlju pod vlašćušaha Pahlavija, a kad je došao Homeini, nakratko se vratio u Iran, pomislivši da je stiglademokratija, ali kada je video svoje prijatelje obešene na ulicama, brže-bolje se vratio u Nemačku.

Štampaju li u Sarajevu, u Bosni, pisce iz Srbije?

Vrlo malo. Trenutno ne mogu da se setim nijednog imena.

Član ste NIN-ovog žirija za roman godine i poznajete književnu produkciju u Srbiji. Kako biste je uporedili sa književnom produkcijom u Bosni?

Mnogo je veća književna produkcija u Srbiji, takođe i prevodilačka. Čak i u vreme rata i neposredno posle njega, u Srbiji je štampano više nego danas u Bosni. U Bosni, možda, izađe dvadeset novih romana godišnje, a u Srbiji preko stotinu.

Ljudi iz kulture uvek prvi obnavljaju pokidane veze. Koliki je doprinos tome ovog festivala u Leskovcu?

Prvi put sam u ovom gradupo pozivu agilnog Saše Stojanovića i drago mi je zbog toga. Posebno je interesantno što se ovaj susret održava u izvanrednomzdanju koje je pripadalo precima Milana Vlajčića, mog starog uvaženog znanca ipredsednika NIN-ovog žirija. Ovaj festival je veoma zanimljiv i nije markiran nekom posebnom temom, kao što znaju da budu drugi. Vrlo je otvoren kada je reč o učesnicima raznih orijentacija iz gotovo celog regiona naše bivše zemlje.Upoznao sam neke mlade provokativne autore, a istakao bih i izuzetno predavanje o jedinstvenom fenomenu Vinaver Olivere Stošić-Rakić. Zapanjio me pri tom podatak da je srušena Vinaverova rodna kuća u Beogradu.